(ФОТО) БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Алибунар (1) Имена на плочи испред Румунске цркве сећају на крваво лето 1944.

Пуштен је у рад у септембру 2018. а састоји се од 21 турбине, укупног капацитета 42 мегавата, што омогућава снабдевање електричном енергијом око 38.000 домаћинстава.
 

Силазим са магистралног пута који води ка Вршцу и улазим у варошицу Алибунар, седиште истоимене општине које уједно није и највеће насеље у њој. Наиме, од Алибунара који према попису из 2022. има 2.694 становника - већи су Банатски Карловац са 4.428 и Владимировац са 3.237 житеља…
 

Сачувани и функционални железнички објекти и технички уређаји на станици у Алибунару могли би да буду део јединствене и вредне поставке Железничког музеја ако се он некада буде проширивао у односу на своју тренутну скромну поставку. На уласцима у станицу су стражарске кућице са управљачким блоковима. Рампе на пружном прелазу нису аутоматизоване, па се још увек користе некадашњи ручни чекрци. Друга стражарска кућица је на супротном крају станице. У кућици се налази сложен управљачки блок, који се још увек користи. Колосецима се управља ручним скретницама. 

Рампе на пружним прелазима нису аутоматизоване, па се за спуштање и подизање рампи користи некадашњи систем чекрка, котурача и сајли. Када су на већини станица сигнали замењени семафорима, највећи број механичких сигнала је уклоњен али неки од њих су сачувани баш овде у Алибунару. 
 

У време парних локомотива обавезни станични објекти били су водоторњеви и водонапојници. Водоторњеви су, захваљујући висини, често били сигуран путоказ до станице. Након замене парних локомотива, већина водоторњева је уклоњена. Један од сачуваних је такође овде - у Алибунару.
Пруге и пружни уређаји сложен су систем који захтева редован надзор и одржавање. Један од начина за превоз пружних радника пругом биле су дресине. Мала, сликовита железничка возила покретана су ручно. Коришћене су педале, или полуге. Временом, дресине су замењене сервисним вагонима. Заборављене су, али се понекад могу видети на неком од слепих колосека. О значају дресина говоре посебни објекти, намењени за њихов смештај. Било их је на свакој већој станици. Један од сачуваних објеката за чување дресина такође је на железничкој станици у Алибунару.

Последњих година железничком станицом Алибунар најчешће саобраћају карго возови. Путнички саобраћај сведен је на неколико локалних полазака - шест дневно из Вршца за Београд и исто толико у супротном смеру.
 

Железничком улицом спуштам се до центра Алибунара где ме на улазу у Градски парк дочекује велики билборд са фотографијама најбољих ђака генерације 2023/2024. Судећи по именима и презименима, половина њих су српског, половина румунског порекла.
 

Основна школа “Братство јединство” у Алибунару своје корене вуче још из 1802. године. Наставу данас похађа око 400 ученика. Поред матичне школа у Алибунару постоји и издвојено одељење у Селеушу а настава се изводи на српском и румунском језику. 
 

У Градском парку се налазе српска и румунска православна црква. Обе су свеже окречене и добро одржаване. Радови на изградњи Румунске паравославне цркве Светог Петра и Павла отпочели су 1895. и то према пројекту Адриана Диацона а објекат је у то време био један од лепших по стилу, величини и положају. Дана 14. септембра 1896. постављен је крст на врху торња а затим су уследиле још две године непрестаног рада током којих су завршени радови унутар цркве: иконостас, и осликавање неопходних елемената за службеника богослужења. 
 

Текст и фото: Роберт Чобан