БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Банатско Ново Село (1) Од три вулканизера помоћи нема, али зато је ту Сорин

Све је текло по плану, сишао сам на Железничкој станици Банатско Ново Село и кренуо да обилазим ово место. 

Објекат Железничке станице који се сада користи новијег је датума, по стилу градње процењујем из осамдесетих, мали, неугледан и запуштен. Поред њега нижу се магацини који се више не користе. Пар стотина метара даље, велика стара зграда која није у функцији отворена је за саобраћај 1896. и у њој данас неко станује. Налази се у сенци столетних липа а на једном од слепих колосека попут оног “влака који је иструлио у црном прољећу у Пољској близу Русије...”, труну два стара путничка вагона.

Негде имеђу старе Железничке станице и гробља - схватио сам да ми је задња гума издувана. Није ми се то дешавало годинама па сам се опустио и нисам понео прибор за крпљење. Међутим, први мештанин на којег сам наишао упутио ме код вулканизера. Када је мајстор завршио вишеминутни телефонски позив - рекао ми је да оставим бицикли и дођем сутра по њега. “Са бициклима само тако! Нема времена за бицикле! Сам радим!”, рекао ми је без трунке разумевања према томе да ја “не могу да дођем по бицикл сутра”. Ипак, послао ме је код свог колеге, две улице даље. “Колега” ми је показао натпис на вратима вулканизерске радње “Бицикле не радимо!” и упутио ме код извесног поштара у пензији у суседној Улици Народне револуције. Поштара није било, звонио сам на вратима, нашао сам му чак и број на “Белим странама” али ништа. Помирен да се следећим возом враћам за Београд, стао сам да фотографишем једну од сеоских чесми. Из суседне куће изашла су двојица људи у раним четрдесетим. Питао сам у очајању: “Има ли у селу и четврти вулканизер, неки који хоће поправља бицикле а код куће је!”. Један од њих ми је понудио да одемо до његове куће и да ми он залепи гуму. Каже да се зове Сорин Шубља, Румун је и има петоро деце. Наглашава кроз осмех - са једном женом. Некада је радио у Хитној помоћи у Панчеву али од тога није могао да издржава велику породицу. Сада вози камионе по Европи. Стигли смо у кућу, супруга коју је упознао у Новом Саду пре двадесет година радила је у једном локалу у Улици Лазе Телечког. Друга по реду ћерка понудила ме је водом. Закрпили смо гуму за пар минута и допумпали је на компресору код комшије који држи ауто-сервис… 

Настављам да обилазим ово велико село, и наилазим на један од бизарнијих призора на које сам видео обилазећи равницу бициклом. Један паор у у селу искористио је за ограду свог амбара петнаестак метара дугачак део мега-билборда концерта Дорис Драговић у Београду 2014. “Мало ми за срићу триба”. 

У центру Банатског Новог Села налази се лепо уређени Дом културе. На моје изненађење, украшен је веома добрим стреет-арт радовима. На табли поред пише да је реч о пројекту “Зидни арт” који је 2012. преко конкурса финансирао Град Панчево којем ово село припада. Ту је и споменик страдалима у НОБ-у, путоказ који говори колико је село удаљено од неких топонима широм света и пано са малим матурантима локалне основне школе “Жарко Зрењанин. 

У пекари “Rеx”, ручао сам сирницу, погачицу са чварцима и нешто што ми је љубазна продавачица препоручила. Препознала ме је са ТВ-а па је пало и фотографисање.

У холу Дома културе “3. октобар” (дан ослобођења места 1944) у Банатском Новом Селу, постављена је занимљива изложба о урбаном животу Срба и Румуна у Банату. Посебан нагласак је стављен на живот Румуна у “Српском Банату” и живот Срба у “Румунском Банату”.

Српска и румунска црква у селу су једна до друге, као и у Алибунару, на пример. Улазим прво у Српску православну цркву која је била откључана. Има веома једноставно и лепо уређену унутрашњост док се фасада споља поправља, затекао сам скеле.

Први храм у Банатском Новом Селу саграђен је 1765. Зидови те богомоље били су од набоја док јој је кров највероватније био од трске или шиндре. Храм је био посвећен Светом Стефану Дечанском а налазио се тамо где се данас налази Румунска православна црква. Храм је изгорео 1788. док су Турци били у селу а у њему и сав инвентар, па су се верски обреди задуго после одржавали у школској згради. Акција за изградњу новог храма је покренута чим је рат минуо али градња је уследила много касније. Заправо, нови храм је грађен тек 1805 -1809. Власти су га шездесет година касније приликом румунског иступања из постојеће црквене заједнице доделила Румунима тако да су Срби почели изградњу свог храма. Услед скупштинског закључка од 20. јануара 1877. тражио се од епископа Емилијана благослов да нови храм може славити Свету Тројицу што би дозвољено 29. јануара 1877. 

Храм како данас стоји има у дужини 27,5 метара, у ширини 8 метара, у висини до крова 10 метара, а звоник од земље до крста висок је 32 метра. 4. јула 1892. започето је фарбање светог храма изнутра а исте године 5. октобра завршено. Иконостас започет да се зида 21. августа 1892. а завршен је исте године 2. децембра. 

У другом наставку приче о Банатском Новом Селу за седам дана на овом месту читајте о Румунској православној цркви, сеоским гробљима као и споменицима који сећају на погинуле у два светска рата. 

Банатско Ново Село према попису из 2022. има 5.806 становника док пре пре само 20 година њихов број био чак 8.150 што га је чинило једним од највећих села у Војводини и Србији. Велики број Румуна отишао је да ради у иностранство док је много Срба одселило у Панчево или Београд. 

Током своје историје, село је често мењало име:

1853. помиње се као Неудорф на карти српског војводства Тамишког Баната. 1854. се Ново Село помиње у приручнику о Тамишком Банату. 1859. као Сату Ноу  налазимо га у Историји банатских села. 1878. по именом Ујфалу помиње се у алманаху на Немачком. На једној немачкој мапи из1882. године назива се Рева−Ујфалу,  а 1902. Банат Ујфалу  је назив села у књизи о народима у Мађарској на мађарском језику. Од 1922. до данас зове се Банатско Ново Село.

Роберт Чобан