(FOTO) BICIKLOM KROZ VOJVODINU: Alibunar (1) Imena na ploči ispred Rumunske crkve sećaju na krvavo leto 1944.

Pušten je u rad u septembru 2018. a sastoji se od 21 turbine, ukupnog kapaciteta 42 megavata, što omogućava snabdevanje električnom energijom oko 38.000 domaćinstava. 

Silazim sa magistralnog puta koji vodi ka Vršcu i ulazim u varošicu Alibunar, sedište istoimene opštine koje ujedno nije i najveće naselje u njoj. Naime, od Alibunara koji prema popisu iz 2022. ima 2.694 stanovnika - veći su Banatski Karlovac sa 4.428 i Vladimirovac sa 3.237 žitelja… 

Sačuvani i funkcionalni železnički objekti i tehnički uređaji na stanici u Alibunaru mogli bi da budu deo jedinstvene i vredne postavke Železničkog muzeja ako se on nekada bude proširivao u odnosu na svoju trenutnu skromnu postavku. Na ulascima u stanicu su stražarske kućice sa upravljačkim blokovima. Rampe na pružnom prelazu nisu automatizovane, pa se još uvek koriste nekadašnji ručni čekrci. Druga stražarska kućica je na suprotnom kraju stanice. U kućici se nalazi složen upravljački blok, koji se još uvek koristi. Kolosecima se upravlja ručnim skretnicama. 

Rampe na pružnim prelazima nisu automatizovane, pa se za spuštanje i podizanje rampi koristi nekadašnji sistem čekrka, koturača i sajli. Kada su na većini stanica signali zamenjeni semaforima, najveći broj mehaničkih signala je uklonjen ali neki od njih su sačuvani baš ovde u Alibunaru.  

U vreme parnih lokomotiva obavezni stanični objekti bili su vodotornjevi i vodonapojnici. Vodotornjevi su, zahvaljujući visini, često bili siguran putokaz do stanice. Nakon zamene parnih lokomotiva, većina vodotornjeva je uklonjena. Jedan od sačuvanih je takođe ovde - u Alibunaru.
Pruge i pružni uređaji složen su sistem koji zahteva redovan nadzor i održavanje. Jedan od načina za prevoz pružnih radnika prugom bile su dresine. Mala, slikovita železnička vozila pokretana su ručno. Korišćene su pedale, ili poluge. Vremenom, dresine su zamenjene servisnim vagonima. Zaboravljene su, ali se ponekad mogu videti na nekom od slepih koloseka. O značaju dresina govore posebni objekti, namenjeni za njihov smeštaj. Bilo ih je na svakoj većoj stanici. Jedan od sačuvanih objekata za čuvanje dresina takođe je na železničkoj stanici u Alibunaru.

Poslednjih godina železničkom stanicom Alibunar najčešće saobraćaju kargo vozovi. Putnički saobraćaj sveden je na nekoliko lokalnih polazaka - šest dnevno iz Vršca za Beograd i isto toliko u suprotnom smeru. 

Železničkom ulicom spuštam se do centra Alibunara gde me na ulazu u Gradski park dočekuje veliki bilbord sa fotografijama najboljih đaka generacije 2023/2024. Sudeći po imenima i prezimenima, polovina njih su srpskog, polovina rumunskog porekla.
 

Osnovna škola “Bratstvo jedinstvo” u Alibunaru svoje korene vuče još iz 1802. godine. Nastavu danas pohađa oko 400 učenika. Pored matične škola u Alibunaru postoji i izdvojeno odeljenje u Seleušu a nastava se izvodi na srpskom i rumunskom jeziku. 
 

U Gradskom parku se nalaze srpska i rumunska pravoslavna crkva. Obe su sveže okrečene i dobro održavane. Radovi na izgradnji Rumunske paravoslavne crkve Svetog Petra i Pavla otpočeli su 1895. i to prema projektu Adriana Diacona a objekat je u to vreme bio jedan od lepših po stilu, veličini i položaju. Dana 14. septembra 1896. postavljen je krst na vrhu tornja a zatim su usledile još dve godine neprestanog rada tokom kojih su završeni radovi unutar crkve: ikonostas, i oslikavanje neophodnih elemenata za službenika bogosluženja. 
 

Ciljali nemački aerodrom, pogodili grad

Ispred Rumunske pravoslavne crkve nalazi se Memorial sa imenima žrtava bombardovanja 1944. za koje sam tada prvi put čuo. Javnost u našoj zemlji dosta zna o bombardovanjima Beograda, Leskovca i Novog Sada 1944. ali gotovo ništa o teškom stradanju Alibunara u leto te godine.

Tom prilikom poginulo je čak 120 Alibunarčana, mesto pretrpelo razaranje a na njega je bačeno čak oko 300 tona bombi u tri navrata. O masovnosti napada govori činjenica da je izvedeno u tri puta – 7. avgusta, 18. avgusta i 8. septembra 1944, sa oko čak 90 teških bombardera B-24 „Liberator“. Za sva tri napada cilj je bio nemački aerodrom kod Alibunara. Na aerodromu se nalazilo 30-50 nemačkih lovaca „Meseršmit“ Bf-109 koji su bili meta američke avijacije. Prvi napad, 7. avgusta je bio najžešći. Desetine teških bombardera B-24 bacile su izjutra u 10:08 sa visine od 6 kilometra. Medjutim, usled loše koordinacije izmedju navigatora i bombardera – aerodrom je potpuno promašen i bombe su pale na grad. Izveštaj sa završene misije donosi zastrašujuće greške i propuste koji su doveli do ovog stradanja. 

Izveštaj govori o grešci navigatora prve udarne grupe, zbog koje je formacija bombardera „odlutala“ u levo od mete, bombarder je uvideo grešku navigatora i preneo je pilotu preko interfona, ali je odstupanje od cilja bilo toliko da formacija nije imala vremena da se okrene dok ne stignu na cilj. Bombe su ispuštene, poptuno promašivši aerodrom i pale su na mesto izazvavši stradanje 120 ljudi. Još tragičnije deluje deo izveštaja o tom danu vezan za drugu udarnu grupu, kojoj je komandni avion ostao na zemlji i nije uspeo da poleti, pa je avion broj 4. preuzeo komandnu ulogu – i po samom izveštaju da je bombarder u tom avionu bio osrednji ili kako izveštaj kaže „mediokritet“, pa je njihovo odstupanje od cilja bilo kilometar ipo pre cilja, na sreću bombe nisu pale na Alibunar. Nije pogodjen ni jedan avion.
Drugi napad se dogodio 18. avgusta oko 11 sati opet sa velikom formacijom bombardera B-24 „Liberator“ – ovog puta bombe su pale u širokoj prostoriji severno od aerodroma, ali su pale i na sam aerodrom, tom prilikom uništile desetak nemačkih aviona. Na sreću nije bilo poginulih civila, ali je bilo ranjenih.

Poslednji napad desio se 8. septembra i izveli su ga avioni P-51 „Mustang“ iz 332. i 325. lovačke grupe. Oni su iz brišućeg leta napali preostale avioen na aerodromu i uništili ih. Tom prilikom stradali su civili koje su mitraljirali američki „Mustanzi“. Stradanje je bilo veliko, rezultati napada mali, ali treba znati da su iste takve napade svakodnevno izvodile savezničke, ali i sovjetske jedinice u svojim zonama dejstva, skoro svakodnevno, te 1944. sve do kraja rata. 

Tekst i foto: Robert Čoban