БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Србобран (4) Ленка и Светлана, две несрећне судбине на србобранском гробљу (ФОТО)

Питао сам свештеника Тибора Жуњија о чему је реч, каже да је девојчица извршила самоубиство пре две године. Трагична прича, због несрећне љубави одлучила је да одузме себи живот и бацила се под камион који је пролазио прометним путем испред њене зграде. Касније на гробљу налазимо и њен споменик - Светлана Гагић (1994-2022).

Крећемо у правцу србобранске Калварије где ће нас сачекати свештеник Жуњи и откључати је како би могли да је обиђемо. Успут пролазимо преко моста на речици Криваја. Упитао сам пецароша који је седео на обали - шта има од рибе. Каже да гризу црвенперка и мањи шарани. Данас је, вели, вода чиста а пре пар дана је била потпуно бела од загађења које потиче од свињарских фарми узводно.

У Мађарској улици налази се србобранска Калварија која се први пут у историји спомиње 28. јануара 1868. када су тадашњи представници католичке цркве одлучили да треба да је изграде. Изабрали су место између Бечејског пута и Криваје које у то време није било насељено. На основу података из бележнице из 1870. може се закључити да је Калварија завршена те године. 

Према бележници из 1872/73. видимо да су вршени радови унутар капеле, јер је негде кров попустио и све је прокисло. То се све догађало кад је у Србобрану служио велечасни Сијарто Иштван. После његове смрти, у Србобрану је службе почео да врши велечасни Матош Јанош. Он је земљу на Калварији дао у закуп и приход користио за обнову 14 стубова (стација) са сликама, који показују пут мучења Исуса Христа. Последњи Крижни пут је обављен на Велики петак 1944. Исте године, ту су сахрањена 3 руска војника.

Већ у другој половини 70-их година, Калварија је била у рушевина. Плафон у капели се урушио, а стубови (стације) су оронуле. На почетку 90-их година, није још било организованог изношења комуналног отпада, па је околина Калварије постала сметлиште. Због тога, комунална инспекција 1997. шаље допис католичкој црквеној општини да почисти и санира то сметлиште. Комшилук предвођен породицом Пашка Тибора те године почиње обнову Калварије. Стубови (стације) су обновљене 1998. и после више од 50 година, са велечасним Петером Сарвашем је одржан Крижни пут на Калварији.

Обнова капеле добровољним донацијама је почела 23. фебруара 2001. Мађарска држава је донирала 14 слика за стације, велику слика на фасади капеле и у унутрашњости капеле једну петоделну слика као и три распећа (Христос и два разбојника) у вредности од 30.000 евра. Слике је израдио Морваи Ласло из Мађарске. Новообновљену Калварију је осветио бискуп Јанош Пензеш 19. августа 2001.

На путу ка Хиподрому и два србобранска гробља пролазимо и поред угашене циглане. Поред је ромско насеље па нам се весела ромска дечица придружују у обиласку комплекса бивше циглане у којем је неко отворио пилану.

Нагледао сам се затворених циглана и кудељара широм Војводине, у већини случајева остао је само - фабрички димњак. Овде, у Србобрану такође стоји велики димњак - али се његов врх расцветао.

Стижемо до римокатоличког гробља на чијем улазу је ограда направљена је од старих споменика са гробова људи које већ дуго нико не одржава. Такви споменици на другим гробљима или су зарасли у коров или леже извађени и послагани уз гробљанске ограде тако да се ово може сматрати сасвим пристојним решењем.

На овом гробљу је као и у већини војвођанских места са мађарским живљем 1996. подигнут споменик посвећен цивилима страдалим 1944. током одмазде коју су партизани спроводили под изговором да кажњавању злочинце из Рације а заправо убијено је и много невиних мештана.

Србобран има дугу спортску традицију. Још тридесетих година 20. века је имао тениске терене на углу данашњих улица Светог Саве и Милоша Црњанског, на месту данашњих зграда о чему сведоче пожутеле фотографије. Тиме се могла похвалити ретко која варош у Бачкој. Тенис су играли студенти имућнијих родитеља, општински бележник и интелектуалци из вароши средњих година.

Међу бројним клубовима, у вароши данас постоји Коњички клуб Вранац основан 1947. који поседује хиподром који смо посетили и могу да кажем да је боље одржаван од оног у Београду.

Стотинак метара од јужног улаза у Градско гробље, с десне стране главне гробљанске алеје, подигао је најмлађи Гедеонов син Лазар – Лаза цркву у славу свог оца. Као велики родољуб и познавалац страдалничке историје свог народа, Лаза Дунђерски је знао да су Срби на зидовима својих манастира сачували ликове и успомене на своје владаре, од настанка до пропасти своје државе. То је доприносило очувању наше националне свести. Ова историјска чињеница као и успомена на поштованог и вољеног оца, били су разлог и подстицај да подигне овај значајан споменик. У крипти ове цркве су сахрањени Гедеон и његови потомци, укључујући и Ленку Дунђерски (1870-1895)…

На православном гробљу пажњу ми скреће један споменик. На њему пише: “ЂОРЂЕ БАСТИЋ, рођен 5. марта 1939. Свршио је медецину у Бечу 1866. и помажући БРАЋИ СВОЈОЈ у љутој невољи, болести колери подлеже месеца октобра 1866. у 28. години живота свога као жртва неуморног лекарског делања свога. Вечита му слава и хвала од нас. Сентомашани”.

Роберт Чобан