БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Банатско Ново Село (2) Трагична судбина студенткиње Ливије
Одмах поред српске, у центру Банатског Новог Села налази се и Румунска православна црква.
Саграђена је 1805. у барокном стилу, високог и декоративног торња и богате малтерске пластике. Пре грађења српске 1877. цркве, то је била заједничка Румунско-српска црква.
Мушки црквени хор Румунске православне цркве из Банатског Новог Села пре три године прославио је велики јубилеј – 150 година од оснивања. Први покушаји стварања хора забележени су 1870. а његове темеље поставио је сеоски учитељ Петру Миошку. Хор је у почетку певао у два гласа, а чланови хора су потицали из редова земљорадника и занатлија. Након црквеног одвајања, учитељ Штефан Албу организује нови хор који се после пет година угасио. Учитељ Петру Стојка и бележник Лазар Рошкулец покрећу хор 1882. под управом учитеља Аугустина Бонтиловића, који је постојао пет година. Године 1890. учитељ Јоан Гашпар организује хор, који се сврставао међу најбоље у Банату.
Од 1921. хором руководи земљорадник Николаје Фиштеа који га је уздигао на висок уметнички ниво. После његове смрти 1947. руковођење хором преузима Василије Лазар до 1957. када на чело хора долази Сава Стојан, истакнути вокални солиста РТВ Нови Сад. У периоду од 1970. до 1974. хором је дириговао Коста Маргитићан, а затим понова Сава Стојан до 1995. Од 1997. до 2004. хоровођа је био Ђорђе Радованчев Пири, а затим Илије Баба. Од 2014. године хором руководи млади професор Гацијан Петровић. У оквиру својих активности, хор је наступао на многим културним манифестаци-
јама у земљи и Румунији где је освојио многа признања и награде.
Банатско Ново Село има два гробља, на оба се сахрањују и Срби и Румуни. На споменицима уочавам обичај сличан оном код Словака у Сланкаменачким Виноградима - да се на њиховој полеђини истичу опуштене фотографије покојника из свакодневног живота, у народним ношњама, из лова, са камионом или аутомобилом који је возио, чак и са пивом у руци, док се са предње стране налазе званичне фотографије и подаци о годинама рођења и смрти.
„Пролазниче, ако овуда прођеш, овде ако застанеш, откини са ливаде један цвет и остави га поред мог крста. Јер сам и ја била као тај цвет”, пише на румунском на гробу Ливије Балножан. Иза ових речи крије се трагедија која се догодила пре више од пола века а и даље се у селу препричава као да је јуче била. Један од мештана којег сам затекао на гробљу, седамдесетогодишњи Јон каже да је познавао Ливију и још се живо сећа новинских написа и сеоских прича о том случају. Каже да Ливијина сестра Марија и даље живи у селу. Понешто о овој трагедији пронашао сам касније и на интернету.
Тог 5. марта 1974. са четвртог спрата Другог павиљона Студентског града на Новом Београду млада студенткиња Ливија Балножан се бацила у смрт да не би била силована. Поверење у „колегу студента” М. С. који је покушао да је силује, коштало је Ливију живота. Да би се спасила нападача скочила је са четвртог спрата. Тешко повређена пребачена је у Земунску болницу где је одмах ујутру преминула, а насилник је тек онда ухапшен.
„Садимо сад овде босиљак, божур, поменак и руже”
У центру села наилазим на помене на погинуле у Првом и Другом светском рату. Испред српске православне цркве на камену пише: „Бог чува Србију! Палим борцима за наше ослобођење подиже Коло младих Срба и Српкиња Бан. Ново-Сеоских. На Видов дан 1923.” Испод су стихови Војислава Илића Млађег: „Не чекајте их! Неће више доћи! Мада за њима сирочићи туже. Они су пали! Садимо сад овде босиљак, божур, поменак и руже. Деца херојства, части и врлине. Они леп пример дадоше свом роду. Како се живи и како се гине. За Отаџбину, Краља и Слободу!”
Преко пута зграде Месне заједнице налази се чесма са плочом: „На овом месту су фашистички завојевачи 20. априла 1941. године стрељали 15 родољуба. Али се никаквим злочинима није могао угушити револуционарни замах једног народа! Смрт фашизму - слобода народу!”
М.С. је према причама позвао Ливију са којом се наводно “забављао неколико дана”, како је тврдио, да дође код њега у собу на прославу рођендана. Обећао је да ће се скупити пристојно друштво, слушаће плоче, а онда ће се разићи. Ништа не сумњајући, Ливија је око 19 часова закуцала на врата собе 651. Изненадила се када је уместо пуне собе гостију видела само њега и још једног младића али је он рекао да ће остали убрзо доћи.
Мало касније други младић је отишао, а у соби су остали само Ливија и М. С. Овај је одмах закључао врата и почео да напада девојку. Изненађена, покушала је да се брани прво речима, а када је почео да је туче дозивала је у помоћ. Пошто се нико није одазвао, М.С. се осилио и насрнуо још грубље. Када је видела да вапаји не помажу, девојка је полунага истрчала на терасу надајући се да ће силеџија да устукне. Он је без обзира на јавност појурио за њом, а она је избезумљена прескочила ограду. Одјекнуо је крик, а онда се све утишало. Тројица студената из суседног пави-
љона чули су врисак када су пролазили на вечеру. Одмах су дотрчали на место несреће и видели стравичну слику. Девојка је лежала на бетону поред дома. Зауставили су први ауто и превезли је у Земунску болницу. Лекари су констатовали повреде које се не преживљавају – тешки преломи, трауме по целом телу и масивно унутрашње крварење. Несрећна Ливија је сахрањена у свом родном селу под спомеником од белог мермера.
Дежурни истражни судија Душан Радетић те ноћи уопште није био на увиђају, а то није учинио ни његов колега заменик окружног тужиоца Радош Станојевић. Тврдили су да их о догађају нико није обавестио и да је вероватно све у рукама полиције, али и у полицији су били подигли зид ћутања. Новинари “Вечерњих новости” писали су те 1974. да се према њиховим сазнањима “на случају ради и да се истрага води“. Прошло је више од 50 година, а да главни виновник – М.С ѕвани “Мишко”, није био ни окривљен нити осуђен за ову смрт. Био је формални студент прве године Пољопривредног факултета. Његовог имена, међутим, није било у званичној картотеци станара Студентског града. У соби 651 живео је илегално, пријатељи из Пећи примили су га “на конак”.
Роберт Чобан
