(ФОТО) ДНЕВНИК У НЕРАДИНУ Ово није обично село, крије тајну која ће вас оставити без текста!

Зима је сама по себи тужна, огољена и без снега, суморна и последњих недеља депресивно сива, па ни Нерадин нешто не зрачи усхићењем. Не може му се замерити.

Док је киша стидљиво остављала трагове на површинама које би дотакла, екипа „Дневника” полако је пристигла до центра села, тамо између цркве Преноса моштију Светог Николе (из 1734. године) и месне заједнице, радњице и дежурних „пивароша”, и још имала среће да наиђе на некога ко, премда није родом из Срема, свесрдно покушава да нас увери да су сви Нерадинци изузетно питоми људи. 

А ко не зна Сремце, скупо би их платио и у њину питомост наивно поверовао, што не значи да Нерадинци пак нису фини, гостопримљиви, дружељубиви, причљиви, а вала, донекле и напорни. Нарочито кад се неколико чашица ракије повеже, бучне упадице „да ти ја кажем” испреплету, док, на сву срећу, језици бар још не заплићу. Добро су истренирани. (Мада, кад је реч о алкохолу, ту знају знање, па се тако не може попит’ само једна чаша домаћег вина са содом, већ морају две, свака за по једну ногу, да се не би шантало. Знате на шта мисле... А ко не пије разблажено вино, може да се послужи и домаћим соком од вишње, такође са содом. Бар су исте боје.)

И чућете, ако сте и такве среће, свашта о историји и садашњости Нерадина, ал’ нећете, да се макар овде јасно разумемо, баш све разазнати. Премда је суштина јасна и да се назрети из свих тих подмазаних грла, наоштрених да случајно нешто не изоставе. Јер, плаше се домаћини, ко зна кад ћете им опет доћи. (Стога обавезно упишите 22. мај, кад је сеоска слава, јер тад је так’а фешта, кад најмање жале оног бика на ражњу.)

– Код нас у селу остају мушкарци, а девојке одлазе, зато имамо много нежења – вели председник Савета Месне заједнице Нерадин Стеван Аврамовић, напомињући да то јесте један од већих проблема, због чега, како додаје библиотекар и хроничар села Душан Марковић, морталитет побеђује наталитет.

Упркос лошој статистици и не баш најсјајнијим прогнозама, мештани Нерадина су оптимистични и надају се перспективној будућности, али о томе не могу превише детаљно да говоре јер је питање баш тешко. Зато сматрају да би два аутобуса удавача и субвенције за пољопривреднике умногоме решили све недаће које су их снашле...

– Ми имамо чесму Светог Николе и ко одатле попије воде, остаје у Нерадину – тврди Марковић, који је познатији под надимком Бака, мада кад би само знао која све места имају тако чудотворну воду у свом крају, а која баш и не ради пос’о како треба. – Нас су традиција, али и нужда, задржали у Нерадину!

И тако, они који су остали у једној од увала Фрушке горе, а којих (мештана) је тренутно „ни 400”, углавном се баве пољопривредом или раде по фирмама у Инђији. И док млађи одлазе тамо на посао, лети оданде доводе групе пензионера-надничара, јер радне сезонске снаге увек мањка.

– Од ратарства ту су нам стандардне културе, кукуруз, пшеница и сунцокрет, имамо сточаре који држе краве, бикове и свиње, а кад је реч о воћу, највише је јабука и диња, док је око 90 одсто бресака повађено – прича Аврамовић, најављујући отварање спомен-собе за ову годину, будући да имају најпознатијег Нерадинца Николу Бизумића, иначе изумитељ ручне машинице за шишање, због чега се нарочито прославио у Уједињеном Краљевству где је имао племићку титулу и име Џон Смит.

Нерадин је иначе одвајкада био примамљив разним великанима, па га је тако и Карађорђе посетио, док се његова сестра Марија удала са локалног шумара Милију Пантелића, на крају крајева, као и сестра патријарха Гаврила Дожића која је у овом сремском месту крај Ирига пронашла љубав свог живота. А верују мештани да је и Доситеј Обрадовић, док је био у комшилуку, ипак свратио и у Нерадин на вино.

– Ми смо имали најстарију српску читаоницу, основану 1839. године, у којој је својевремeно била смештена стара школа, али је објекат припадао цркви па га је свештеник срушио, што је велика грешка – напомиње Бака, додајући да су школу имали већ 1799. године.

А ако живиш у Нерадину, онда су две ствари битне – да будеш ловац или фудбалер. (Уколико си женско, онда је битно да си жена ловца или фудбалера, претпостављамо.)

– Постоји податак да су се ловци у септембру 1945. године поново окупили, али да је друштво постојало и раније – каже секретар Ловачког друштва „Каленик” Милутин Суботић, иначе страствени архиватор историјских мапа и података, нарочито оних који се тичу његове фамилије. – Када је реч о ловцима, тренутно имамо 21 члана. Наравно, нису сви активни, нарочито што су код нас углавном старачка домаћинства. Иначе, код нас је брдско-планински и равничарски предео, ловиште нам је богато и распрострањено на 2.600 хектара. Ловимо зеца, фазана, дивљу свињу, срндаће, дивље патке, а понекад имамо и кошуте и јелене. Наравно, ту су и шакали и лисице...

Будући да имају потоке, уколико лети не пресуше, не морају да износе воду за дивљач, а захваљујући богатој вегетацији и пољима на којима остане хране, не морају ни око тога превише да се секирају.

– Највећи проблем у Нерадину је што нема неке симбиозе и енергије, да се нешто покрене, како у спорту, тако и у култури. Али, то су исто све наши хирови, увек смо незадовољни – закључује Суботић.

Вино је само по себи реклама

Нерадин је одувек био виноградарски крај, па тако и данас, додуше у много мањој мери, има виноградаре и винаре. Међу њима је и породица Тадић, а коју предводи Горан Тадић од 2008. године, када је посадио нов виноград, увезевши саднице из Француске, и тако наставио традицију коју су започели његови преци.

– Хтео сам све да обновим и вратим, али у почетку није било лако подићи винограде и винарију одједном – прича наш саговорник, који тренутно има шест хектара, док на пролеће планира да се прошире на још три. – Када је идеална година, добијемо око 40.000 литара вина. Наше тржиште су углавном Срем и Београд, а од свих врста најбоље иде бело вино.

Како Тадић каже, вино је само по себи реклама, али да би се опстало, мора неко да настави целу причу.

– Син ми је у Иригу уписао винарско-виноградарски смер, тако да ће он све ово преузети – каже Горан, признајући да код куће углавном пију вино, али у малим количинама, без претеривања.