ДНЕВНИК У КУПИНОВУ Село на крају света, а у срцу историје чува тајне утврђења Купиник које већ 500 година одолева времену

Ипак, саткана од истинитих ликова и догађаја, а испричана прецизном и јасном нарацијом нашег домаћина председника Савета Месне заједнице Купиново, археолога по струци и оснивача и председника Удружења „Зелени поглед” Перице Одобашића, око нас је, у етно кући „Путник”, наједном створила средњи век, деспоте и витезове који храбро бране зидине утврђења названог Купиник, чувајући што им је дато у аманет за наредна покољења.

– Тврђаву су градили Мађари крајем 13. или почетком 14. века, а деспот Стефан Лазаревић добија је од краља Жигмунда почетком 15. века и то међу првим поседима у Угарској – прича нам Одобашић, док са сваком изговореном реченицом подиже нам свест о значају локалитета на ком се налазимо, али и маглу из које израња топао михољски дан. – Од тада па до уништења утврђења и пропасти средњевековне Србије уопште, односно 1521. године и похода Сулејмана, Купиник је нераскидиво везан за све наше деспоте. За све то време обележили су га деспоти из породице Бранковић, с тим да га је Змај Огњени Вук уздигао на ранг престонице.

Окружени пашњацима и сувим коритом дела Обедске баре, златним тополама и објектима из етно комплекса, причало се и о најстаријој грађевини у селу – цркви Светог Луке, зиданој 1453. године, а која и данас поносно стоји и памти времена када је Купиник, на непуних 200 метара од храма, било лакше уочити.

– Географија је диктирала да се човек настани још у неолиту и да одавде не иде, јер ништа није могло да га отера са плодне земље и воде. У то време је Обедска бара била река, односно корито Саве која касније меандрира и за собом оставља бројне мање коришћене водотокове. Од тада па до данас у нашем атару имамо забележених око 35 археолошких локалитета – прича наш Перица Одабашић, напомињући да је локално становништво вазда живело са природом и од ње.

Бавећи се пољопривредом одвајкада, и данас Купинци, као наследници чувара Купиника, узгајају класичне ратарске културе и покоју воћку. И премда је посетиоцима фасцинантно све што чују, виде и осете приликом посете најјужнијем крајичку Срема, мештанима је тај суживот свакодневица, те имају „смањену емоцију” према вредности онога чиме су цео живот окружени.

– Овај простор свакако да има утицај на резон Купинаца, будући да смо сви доста везани за наше село. Ја сам малтене проходао на зидинама Купиника који већ 500 година чучи у тој мочвари. Пре десетак година нисте могли да видите ништа од џунгле, требали су вам водич и мачета да бисте дошли до зидова у растињу. Онда смо све то крчили на волонтерским камповима, што еколошким што археолошким, док смо пре четири године кренули са археолошким истраживањима. Сада нам је идеја да прво Купиник вратимо у историјске уџбенике, јер он то заслужује, па да га још истражимо и конзервирамо – вели Одобашић, додајући да је и један од циљева спречавање даљег пропадања утврђења.

Као неисцрпни извор инспирације, Купиник је повод и место разних окупљања и манифестација током године, међу којима су најатрактивнији Дани змајева, који се реализују у септембру и окупљају све љубитеље историје, витештва, старинских рецепата.

– Овај простор је наша полазна и завршна тачка, а Обедска бара је Мека за љубитеље природе, па је наш мото, логично, да је ово место где природа грли историју – каже наш саговорник и најављује још један подвиг вредан пажње и похвале. – Зграда наше Месне заједнице биће претворена у Музеј Купиник, што је одлучено на Скупштини Општине, с тим да је тренутно у транзицији. Простор је лепо конципиран и већ сам замислио која ће збирка где бити смештена. Та зграда је стара више од сто година и захтева интервенције, али се трудимо да увек буде неког живота. Материјал из наших истраживања биће срж те збирке, будући да се трудимо да максимализујемо целу ову нашу причу.

Нижући приче и сећања, осврнусмо се и на тренутну ситуацију у Купинову, сазнавши да у овом месту има око 1.640 становника који чекају на обећани мини-пречистач са канализацијом, пуштање гаса кроз већ изграђену гасну мрежу, као и нове путеве који ће достојанствено водити до центра света на крају света. Ипак, најмодернија осмолетка и амбуланта која свакодневно има лекара сигурно да утичу на цену некретнина у Купинову које се могу наћи од 25.000 евра па навише. Који цент мање-више.

Након што су нам се утисци слегли, баш као и дан који нас је испратио незаборавним заласком из(а) Купинова, стрепимо да ли смо нешто важно пропустили да вам пренесемо... Ако и јесмо, ето разлога

да поново посетимо тај ушушкани „простор значајан за нашу националну историју”.

Текст и фото: Леа Радловачки

Место где је забрањено трачарење

Међу неколицином локалних организација у Купинову – попут Фудбалског клуба „Купиново”, Добровољног ватрогасног друштва „Деспот Ђурађ”, КУД-а „Купиник” и др. – ту је и Удружење жена „Мајка Ангелина” које је основала мештнка Весна Раданов пре 13 година. Засладивши нас домаћим крушкицама, причала нам је о идејама, активностима и свим могућим правилима која важе у овој организацији.

– Ми се бавимо ручним радовима и циљ нам је да сачувамо од заборава старинска јела, колаче и ручне радове – прича Весна, која и сама шије ношње по наруџбини КУД-ова, младенаца, родитеља који желе да крсте своју децу у традиционланим хаљиницама. – Ми смо међународни такмичари, стално излажемо у Бечу, али генерално доста путујемо и промовишемо нашу општину, будући да активно сарађујемо са шездесетак удружења из Војводине, Србије и региона. Добар смо тим. Имам жену која нам везе, једна хекла, друга плете чарапе, трећа прави колаче...

Удружење тренутно броји 18 чланица од 25 до 65 година. А кад је више жена на једном месту, онда, изгледа, морају да постоје озбиљна правила како би све што беспрекорније функционисало...

– Донела сам неколико правила, а прво је да мора да се ћути док председница или неко други говори. Прво ме пусти да кажем шта имам, а онда постављај питања и кажи шта мислиш. Такође, код нас је забрањено трачарење. Нећу да слушам приче из туђих кућа. Наравно, ако могу нешто некако да помогнем, ту сам, али да се дође на састанак и само кука, нема шансе. Увек кажем: „Немој мени да се жалиш, седи са мужем и с њим разговарај!” – јасна је наша саговорница наизглед строга, али правична.