ДНЕВНИК У БОТОШУ Овде роде радо слећу, САМО У ЈЕДНОЈ УЛИЦИ ЖИВИ 51 ДЕТЕ

Окружено реком Тамиш, каналом ДТД и рибњацима, ово банатско село наизглед делује скрајнуто и запостављено, али ако се у њега задржите дуже од бар пет минута, вео заборављеног сеоцета се диже и открива вам равничарски драгуљ препун потенцијала који нестрпљиво чека да буде максимално искоришћен. И биће. Опет. Уверавају нас.

– Ми и јесмо мало запостављени, јер сви мисле да имамо све, али нам треба још и имаћемо још – тврди председник Савета Месне заједнице Ботош Бранислав Бане Лазић, неколико пута поносно истичући да у његовој Улици Гаврилов Маке има чак 51 дете, чиме не може да се похвали свако село. – Нема лажи, нема преваре! А где има деце, ту има и напретка. Роде радо слећу у Ботош, то у једној реченици да ставиш. Увек смо овде поштовали три ствари: цркву, школу и фудбалски клуб.

Поштивају Ботошани и своју богату и успешну историју, своје  вредне и способне жене које су стуб породице, захваљујући којима село и опстаје, а изузетно цене отвореност и искрене разговоре лицем у лице.

– У Ботошу имамо услове које ретко које село има, али имамо и доста проблема – заукава се Лазић, те наставља монолог. – Пут до Банатског Деспотовца је пун рупа, камиони нам праве велики проблем, што ћеш и написати. Гробље нам је страховито запуштено, јер припада црквеној општини, а ми смо покренули ту тему са жељом да га на себе преузме „Градска чистоћа”. Годинама тражимо лежеће полицајце у центру и да се обележи „ШКОЛА”. Пошта је и за време Турака радила пет дана у недељи, а сада само три. Немамо ни аутобусе, па деца изађу у Деспотовцу, родитељи се организују да оду по њих, а некад их и ја успут повезем. Ми не тражимо много, само оно што имају и друга места, да нам се омогући нормалан живот. Сад имамо обећања да ће нам асфалтирати још две улице и поставити те лежеће полицајце... Боримо се с десет прстију и сложни смо кад нешто треба да се уради за село.

Откад је Ботоша и века, мештани су били уједињени око свега што је заједници било потребно. Од самодоприноса су изградили капелу, школу, пут до Томашевца (до ког су седам векова ишли пешке), направили су светски Дом спортова „Александар Александрович Карељин”, средили су амбуланту и трособан стан за лекара (у ком немају кога да уселе), док тренутно улажу, додуше уз подршку Града Зрењанина и Аутономне покрајине Војводине, у ловачки и пензионерски дом, салу за скупове...

– У селу имамо 17 различитих продавница, четири задруге и два млина, написаћеш још да смо имали и први водовод у Војводини, после Мокрина код нас је била друга телефонска централа, први смо имали и пројекат за канализацију, почели с изградњом 2009. године, имамо и колектор, али неће се никад привести крају, бар ми нећемо дочекати – прича председник села.

У Водошу Јоца убо Тошу

На месту данашњег Ботоша живело се још у неолиту, односно током винчанске културе, што потврђују вредна археолошка открића. Према доступним историјским подацима, ово место слови за старо словенско насеље, а само име се користило још средином 14. века. Постоји неколико верзија порекла назива села. Једна легенда каже да су постојала два брата – Јоца и Тоша – али када су се посвађали, Јоца је „убо Тошу”. 

Сликар Урош Предић, који је рођен у оближњем селу Орловату, тврдио је да име села потиче од мађарске речи bolt, што значи дућан, док трећа верзија указује на то да је село увек било уз воду, те да се својевремено звало Водош, а потом трансформисало у Ботош.

А оно што ће имати у скоријој будућности, ако све буде протицало по њиховим плановима, јесте мини-спа центар, са базеном, теретаном, пич тереном, док ће хотел с 50 кревета поново заживети и још му се „придружити” оближња кућа коју планирају да купе и од ње направе хостел, па да спортисти поново долазе у Ботош на припреме.

– Имамо и пројекат са биоелектраном, која има пуно топле воде, па да пустимо цеви да се месна заједница, школа и амбуланта греју, али и сва домаћинства која желе. Имамо све одобрено и то иде у пакету с базеном и хотелом од следеће године – закључује Лазић.

Па кад Ботош поново процвета, тешко да ће се куће моћи наћи за десетак хиљада евра. Београђани су били паметни, па још за време короне покуповали шта су могли, али су и оставили још коју за оне који би сад видели потенцијал у срцу Баната.

Текст и фото: Леа Радловачки

Неопходне су промишљене промене у право време

Основна школа „1. октобар” установа је на понос целог села. Ем што може да се подичи бројем ђака – 160 са предшколском групом, колико ни три околна села немају заједно, ем већ годинама потврђује максималну оцену из спољне евалуације, нудећи целокупни изузетан квалитет. Ова осмолетка има и вршњачки тим који одлучује како ће школа функционисати, а деца, као равноправни партнери, активно доприносе тим променама. А да ђаци живе у складу са природом, потврђује и континуирана титула зелене школе Војводине. И још мноооогоооо тога!

– Код нас се деца још увек међусобно посећују, друже на улици и на спортским теренима и то све чини лепоту живота на селу, јер је све усмерено на њихову добробит – истиче директорка школе Сташа Велисављев. – Недавно је поново организован КУД који се зове као и наша школа, што је мени изузетно драго, а све то на иницијативу родитеља и деце. Поново се буди потреба, али и свест да треба нешто да се дешава. У подмлатку ФК „Омладинац” такође има око 70 малишана. Примећује се да је село поново почело да живи.

За време СФР Југославије, Ботош је имао изузетно јаку и успешну ђачку задругу коју је основао тадашњи учитељ Воја Илијашев. Како Велисављев напомиње, покушали су да је обнове по новим законима, али некадашњу лепоту и успехе које је постизала данас не могу да достигну.

– Ми се трудимо да негујемо предузетнички дих, па тако имамо радионице прављења домаћих сапуна које касније продајемо на вашару у оквиру Дечје недеље, али то је симболична зарада. Такође, бавимо се ткањем, скупљамо сировине за рециклажу... Да се све то неговало у континуитету, ми бисмо сад били далеко испред свих. Имамо предзнање, али и велики терет, јер треба да поставимо нове темеље у складу са данашњим временом – напомиње директорка ботошке осмолетке.

Много шта би Велисављев променила у образовном систему да јој је бар 15 минута власти. Трудећи се да граде стил модерног просветног радника, који данас има улогу помагача детету у развоју, а уз поприличну деградираност, све је изазовније обезбедити оно што је младима потребно.

– Школски систем генерално није по мери нашег детета. Он је преузет из различитих оквира, без провере како ће заживети у нашем окружењу, па не прати потребе деце која се мењају. Промене су неопходне, али не на брзину, већ промишљене, проверене и уведене у право време – закључује директорка ОШ „1. октобар” Сташа Велисављев.

Ако нешто волиш, не можеш од тога да побегнеш!

На површини од око 350 хектара пољопривредник Драган Кетин сеје пшеницу, сунцокрет и кукуруз. Наставивши неколико генерација дугу традицију, од малена жудећи за механизацијом и земљом, овај Ботошанин је на корак од тога да одустане макар од закупа, јер, како каже, не може више да ради, а да губи оно што је последњих деценија стекао и зарадио.

– Не видим неку светлу будућност, мајке ми – вели Кетин, чији је старији син већ „загризао” у пољопривреду. – Он већ увелико ради и доста ми помаже, али мислим да ћу оба сина да усмеравам на другу страну. Ту им је све и даље, имају, али да им пољопривреда не буде основна делатност. Знате како, ми домороци смо остали да радимо и стичемо све полако, с колена на колено, па још и зависи да ли си рођен под срећном звездом, да ли ћеш стећи више или мање. А ови новокомпоновани, „ташна – машна”, па само испадну велепоседници са хиљаду, две, три, па 23.000 хектара и онда нама није јасно, испада да смо ми мало глупи и да ми не знамо како да све то исто тако направимо. Тако ми изгледа да смо сви рођени под том неком звездом, као да нисмо способни... Ја сам завршио само основну, нисам хтео да настављам школу, видео сам себе у овом послу и да ћу моћи да напредујем без дипломе. Ситуација је била таква. Али ово је животни факултет, да вам кажем. Сад каква је ситуција, с ове тачке гледано, не бих поново све исто, али бих опет направио грешку. Ако нешто волиш, не можеш од тога да побегнеш!

Премда последњих пет година чешће у кревет иде намргођен него са задовољним осмехом на лицу, и то не знајући да ли ће се ујутру и пробудити, Кетин сваки принос гледа као прилику да врати дугове, кредите, плати порезе, набави репроматеријал...

– Користим субвенције од државе, без њих не бих ништа ни урадио. Тако сам подигао систем за наводњавање, кренуо сам у то да улажем, јер без заливања неће бити профита, никакве рачунице. Никад нисам заснивао производњу гледајући шта ћу да добијем, већ шта ћу да зарадим, а оно што добијем као подстицај, то је круна. Тако да, ако у 2025. години буду „фул” принос и солидне цене па да се све раздужи и да се извучемо, али ако не роди, само ће да звони – наглашава наш домаћин.