(FOTO) DNEVNIK U NERADINU Ovo nije obično selo, krije tajnu koja će vas ostaviti bez teksta!

Zima je sama po sebi tužna, ogoljena i bez snega, sumorna i poslednjih nedelja depresivno siva, pa ni Neradin nešto ne zrači ushićenjem. Ne može mu se zameriti.

Dok je kiša stidljivo ostavljala tragove na površinama koje bi dotakla, ekipa „Dnevnika” polako je pristigla do centra sela, tamo između crkve Prenosa moštiju Svetog Nikole (iz 1734. godine) i mesne zajednice, radnjice i dežurnih „pivaroša”, i još imala sreće da naiđe na nekoga ko, premda nije rodom iz Srema, svesrdno pokušava da nas uveri da su svi Neradinci izuzetno pitomi ljudi. 

A ko ne zna Sremce, skupo bi ih platio i u njinu pitomost naivno poverovao, što ne znači da Neradinci pak nisu fini, gostoprimljivi, druželjubivi, pričljivi, a vala, donekle i naporni. Naročito kad se nekoliko čašica rakije poveže, bučne upadice „da ti ja kažem” isprepletu, dok, na svu sreću, jezici bar još ne zapliću. Dobro su istrenirani. (Mada, kad je reč o alkoholu, tu znaju znanje, pa se tako ne može popit’ samo jedna čaša domaćeg vina sa sodom, već moraju dve, svaka za po jednu nogu, da se ne bi šantalo. Znate na šta misle... A ko ne pije razblaženo vino, može da se posluži i domaćim sokom od višnje, takođe sa sodom. Bar su iste boje.)

I čućete, ako ste i takve sreće, svašta o istoriji i sadašnjosti Neradina, al’ nećete, da se makar ovde jasno razumemo, baš sve razaznati. Premda je suština jasna i da se nazreti iz svih tih podmazanih grla, naoštrenih da slučajno nešto ne izostave. Jer, plaše se domaćini, ko zna kad ćete im opet doći. (Stoga obavezno upišite 22. maj, kad je seoska slava, jer tad je tak’a fešta, kad najmanje žale onog bika na ražnju.)

– Kod nas u selu ostaju muškarci, a devojke odlaze, zato imamo mnogo neženja – veli predsednik Saveta Mesne zajednice Neradin Stevan Avramović, napominjući da to jeste jedan od većih problema, zbog čega, kako dodaje bibliotekar i hroničar sela Dušan Marković, mortalitet pobeđuje natalitet.

Uprkos lošoj statistici i ne baš najsjajnijim prognozama, meštani Neradina su optimistični i nadaju se perspektivnoj budućnosti, ali o tome ne mogu previše detaljno da govore jer je pitanje baš teško. Zato smatraju da bi dva autobusa udavača i subvencije za poljoprivrednike umnogome rešili sve nedaće koje su ih snašle...

– Mi imamo česmu Svetog Nikole i ko odatle popije vode, ostaje u Neradinu – tvrdi Marković, koji je poznatiji pod nadimkom Baka, mada kad bi samo znao koja sve mesta imaju tako čudotvornu vodu u svom kraju, a koja baš i ne radi pos’o kako treba. – Nas su tradicija, ali i nužda, zadržali u Neradinu!

I tako, oni koji su ostali u jednoj od uvala Fruške gore, a kojih (meštana) je trenutno „ni 400”, uglavnom se bave poljoprivredom ili rade po firmama u Inđiji. I dok mlađi odlaze tamo na posao, leti odande dovode grupe penzionera-nadničara, jer radne sezonske snage uvek manjka.

– Od ratarstva tu su nam standardne kulture, kukuruz, pšenica i suncokret, imamo stočare koji drže krave, bikove i svinje, a kad je reč o voću, najviše je jabuka i dinja, dok je oko 90 odsto bresaka povađeno – priča Avramović, najavljujući otvaranje spomen-sobe za ovu godinu, budući da imaju najpoznatijeg Neradinca Nikolu Bizumića, inače izumitelj ručne mašinice za šišanje, zbog čega se naročito proslavio u Ujedinjenom Kraljevstvu gde je imao plemićku titulu i ime Džon Smit.

Neradin je inače odvajkada bio primamljiv raznim velikanima, pa ga je tako i Karađorđe posetio, dok se njegova sestra Marija udala sa lokalnog šumara Miliju Pantelića, na kraju krajeva, kao i sestra patrijarha Gavrila Dožića koja je u ovom sremskom mestu kraj Iriga pronašla ljubav svog života. A veruju meštani da je i Dositej Obradović, dok je bio u komšiluku, ipak svratio i u Neradin na vino.

– Mi smo imali najstariju srpsku čitaonicu, osnovanu 1839. godine, u kojoj je svojevremeno bila smeštena stara škola, ali je objekat pripadao crkvi pa ga je sveštenik srušio, što je velika greška – napominje Baka, dodajući da su školu imali već 1799. godine.

A ako živiš u Neradinu, onda su dve stvari bitne – da budeš lovac ili fudbaler. (Ukoliko si žensko, onda je bitno da si žena lovca ili fudbalera, pretpostavljamo.)

– Postoji podatak da su se lovci u septembru 1945. godine ponovo okupili, ali da je društvo postojalo i ranije – kaže sekretar Lovačkog društva „Kalenik” Milutin Subotić, inače strastveni arhivator istorijskih mapa i podataka, naročito onih koji se tiču njegove familije. – Kada je reč o lovcima, trenutno imamo 21 člana. Naravno, nisu svi aktivni, naročito što su kod nas uglavnom staračka domaćinstva. Inače, kod nas je brdsko-planinski i ravničarski predeo, lovište nam je bogato i rasprostranjeno na 2.600 hektara. Lovimo zeca, fazana, divlju svinju, srndaće, divlje patke, a ponekad imamo i košute i jelene. Naravno, tu su i šakali i lisice...

Budući da imaju potoke, ukoliko leti ne presuše, ne moraju da iznose vodu za divljač, a zahvaljujući bogatoj vegetaciji i poljima na kojima ostane hrane, ne moraju ni oko toga previše da se sekiraju.

– Najveći problem u Neradinu je što nema neke simbioze i energije, da se nešto pokrene, kako u sportu, tako i u kulturi. Ali, to su isto sve naši hirovi, uvek smo nezadovoljni – zaključuje Subotić.

Vino je samo po sebi reklama

Neradin je oduvek bio vinogradarski kraj, pa tako i danas, doduše u mnogo manjoj meri, ima vinogradare i vinare. Među njima je i porodica Tadić, a koju predvodi Goran Tadić od 2008. godine, kada je posadio nov vinograd, uvezevši sadnice iz Francuske, i tako nastavio tradiciju koju su započeli njegovi preci.

– Hteo sam sve da obnovim i vratim, ali u početku nije bilo lako podići vinograde i vinariju odjednom – priča naš sagovornik, koji trenutno ima šest hektara, dok na proleće planira da se prošire na još tri. – Kada je idealna godina, dobijemo oko 40.000 litara vina. Naše tržište su uglavnom Srem i Beograd, a od svih vrsta najbolje ide belo vino.

Kako Tadić kaže, vino je samo po sebi reklama, ali da bi se opstalo, mora neko da nastavi celu priču.

– Sin mi je u Irigu upisao vinarsko-vinogradarski smer, tako da će on sve ovo preuzeti – kaže Goran, priznajući da kod kuće uglavnom piju vino, ali u malim količinama, bez preterivanja.