ДНЕВНИК У РАВЊУ Овде су се некад јунаци попут Зеке Буљубаше тукли с Турцима, а данас кућу можете да купите за цену половног аутомобила

– Равње је најмлађе село у овом крају – прича нам Банчевић, поносно представљајући Спомен-собу која је 2015. отворена у центру села, а у којој је детаљно представљена (фото)документација о свему што се о месту могло наћи.

Тренутно у селу живи око 600 људи, док наши саговорници тврде да их је некад било и 2.000, као што и у основној школи „Добросав Радосављевић – Народ” има до 50 ђака, а старије генерације памте да их је било више од 300.

– Код нас куће могу да се купе и за по 6.000 евра, нема ко да живи у њима, а људи само гледају да оду у град, а кад се одселе, онда их питам како им је, па само кукају како је све скупо – вели Мартиновић. – Мени је лепо у селу јер имам доста година, а и кад ми „дође у главу”, ја одем у Сремску Митровицу, Шид, Нови Сад, играм тенис, попијем кафу с другарима... Али ово је будућност, овде је све лепо, зато и има оних који траже да купе кућу у Равњу. А осим што одлазе у градове, наши мештани иду и у Аустрију, Немачку, нешто мало у Швајцарску.

Банчевић тврди да је свему томе допринело то што се филозофија људи изменила. 

– Некад је свака кућа имала краву, узгајала се паприка, сад је тога све мање – наводи песник у пензији. – Некад смо имали и пашњаке, али је комасацијом 1983. године то све претворено у обрадиво земљиште. Сад од стоке имамо свиње и овце, а људи ратаре кукуруз, пшеницу, соју. Имамо и нешто повртара и воћара, али не можеш да уђеш у нешто ако немаш тржиште. Имамо људе који су повадили своје воћњаке.

Они који су запослени у околним местима, такође се баве пољопривредом, али тек толико да допуне кућни буџет. Али све се изменило у животу на селу... Јест’ да се деца још увек (колико-толико) јављају старијима на улици, али се све ређе виђају баке и деке како седе на клупи на шору.

– Ко се научио на мекано, више га не занима село. Тежак је сељачки живот – тврди Банчевић.

Ипак, они који су верни свом Равњу, имају разлога и да остану. Тренутни председник Савета Месне заједнице Радмило Будечевић, уз подршку актуелног градоначелника Сремске Митровице Бранислава Недимовића, успео је много да уложи у село. Тако су сређени објекти месне заједнице, амбуланте, Спомен-собе на којој је и сликар Слободан Топаловић насликао мурал...

– Пре четири године смо добили цркву посвећену Светом цару Константину и царици Јелени, то нам је слава, а на зиду у порти је с једне стране осликан Бој на Равњу, а с друге Немањићи са својим задужбинама – поносан је Мартиновић, који факат ужива у том амбијенту када га одржава. – Али има нешто што ми смета и што је проблем, а о чему нико неће да прича, јер се боји. Кров основне школе је у јако лошем стању и прокишњава, а заменили су само један део! Фотографишите то, па нека виде шта су урадили.

Текст и фото: Леа Радловачки

Где беше прекретница Првог српског устанка, ту ниче село

Бој на Равњу била је једна од битака-прекретница која је означила слом Првог српског устанка (1804-1813). С намером да продре до Шапца, турска војска сачињена од ратника из Босне, бројне коњице и артиљерије, а уз подршку француских ратника и инжењера, покушавала је 17 дана да пробије шанац. 

Будући да је Карађорђе успоставио одбрамбену линију управо у делу Цер-Китог-Равње, устаничке снаге су предводили Прота Матеја Ненадовић, Стојан Чупић, један од најважнијих личности Зека Буљубаша и други, успешно су задржавали турске продоре који су ишли поред Саве. Српска војска је ископала низ малих шанчева у којима је дочекивала противника, да би по доласку Милоша Обреновића, у Равњу направили и велики шанац између реке и Засавице.

Према доступним подацима на интернету, на Равњу се окупило око 3.000 устаника са око пет топова, док је турска војска бројала пет пута више ратника. Предања кажу да је шанац Турцима представљао велики проблем, па су команданти своју пешадију напијали ракијом како би их охрабрили да јуришају и мртви испуне ров, а остатак војске преко њих ушао у шанац. Чак је и Вук Караџић записао да су се Турци толико приближили шанцу „да су се са Србима могли тући сабљама, јатаганима и кукама им отимати барјаке”.

Последњег дана борбе – 17. септембра 1813. године – „на сцену” ступају Зека Буљубаша и његови „голаћи”, хватајући се у коштац с непријатељем, да би сви устаници, заједно са командантом, изгинули.

Данас у Равњу у Улици Зеке Буљубаше налази се приказ шанца уз који је до скора била и дрвена скулптура хероја којим се мештани посебно поносе.

Када је реч о називу села, верује се да је у близини био турски чардак који се звао „Равањ”.