(ФОТО) ДНЕВНИК У СЕЛУ КОЈЕ ПРКОСИ ВРЕМЕНУ Из Госпођинаца нико не жели да оде; МЛАДИ ОСТАЈУ, КУЋЕ СЕ НЕ ПРОДАЈУ!

У међувремену Госпођинци су се неколико пута „селили”, бежећи од воде која је потапала све пред собом, да би се најзад, вероватно у 18. веку, настанили на данашњој локацији као највишој тачки у атару. 

Најпре је подигнута црква од меког материјала, да би касније, од 1826. до 1829. године, сазидали нову од тврдог, а која је две деценије касније потпуно спаљена с остатком села, али се воздигла у другој половини 19. века. 

Захваљујући Општини Жабаљ и Предшколској установи, направили смо још једну јаслену групу, сад их имамо две и у њима је око 40 деце, у вртићу барем 60, а у предшколском 40, док, наравно, има и деце која нису уписана у забавиште (Борис Страживук)

И тако је кренуо вртоглави развој Госпођинаца које од почетка одише богатством и то не само у метеријалном смислу, већ и у људском.

– По последњем попису смо „пали” за можда сто људи, али нису сви ни пописани, тако да нас на спавању има око 3.700 – каже доскорашњи председник Савета Месне заједнице Госпођинци Борис Страживук, истичући с поносом да им број деце из године у годину све више расте. – Што се тога тиче, Госпођинци су стабилни. Податак од прошле године говори да је осми разред завршило 28 ђака, а да је први уписало њих 44. Захваљујући Општини Жабаљ и Предшколској установи, направили смо још једну јаслену групу, сад их имамо две и у њима је око 40 деце, у вртићу барем 60, а у предшколском 40, док, наравно, има и деце која нису уписана у забавиште.

Бољој демографској слици допринело је гро ствари, попут потпуне реконструкције фискултурне сале и школе,

изградња дечјег игралишта, санација Светосавског дома али и саме православне цркве Светог архиђакона Стефана, активан Фудбалски клуб „Јединство”, Креативна радионица (о којој ће више речи бити у неком од наредних бројева „Дневника”), КУД „Ђерам”, ватрогасно и ловачко друшво, док су близина Новог Сада и јака пољопривреда главни покретач и ослонац Госпођинчана.

– Ми смо највећа фабрика на отвореном, будући да имамо око 5.500 хектара обрадове земље и највише повртара, нарочито младих који нам остају у селу и ту заснивају породице. Куће на продају код нас не могу да се нађу, а и ако нека буде, пољопрвредници је купе – наводи Страживук.

Деда Миле: „Чудна је моја срећа била”

Када је седмогодишњи Миле Владисављевић са оближњег салаша кренуо у први разред у Госпођинцима, млада учитељица Јованка Григорић му је, прозивајући по дневнику, рекла да су његово право име и презиме Мирко Фелбапов (по мајци), што је наговештавало да ће његов живот бити и те како посебан. Деда Миле се и даље представља онако како је одмалена желео, а 25. августа текуће године прославио је стоти рођендан, иако је с 94 последњи пут помислио да неће још дуго поживети. Међутим, шта је све наш саговорник преживео до сада, изгледа да га је то само ојачало, а водећи се одређеним принципима, дуговечност му је логично била загарантована.

– Мој живот је јако дугачак и пун је преживљавања – вели деда Миле, који је са 20 лета одведен у принудни радни логор у Гецендорфу код Беча, где је био годину дана и успео да преживи два бомбардовања. – Ја сам адвентиста од 1943. године и данас живим библијским животом што ме је много одржало. Када сам оцу саопштио да сам адвентиста, рекао ми је, као прави православац, да на салашу више нема места за мене. Тада ме је примио један ужар код ког сам почео да радим пре него што су ме одвели у логор и након што сам се вратио.

Расположене природе и с талентом да воли људе, како каже најстарији Госпођинчанин, данас је поносни отац четворо деце, деда осам унучади и прадеда седам праунучади.

– Чудна је моја срећа била. Ја сам дете из другог брака који није био складан и то ми је одувек сметало. Супругу Даринку сам добио баш по жељи, за њу сам се молио Богу. Нисам желео да будемо као моји отац и мати, хтео сам да је волим и да уживам у њој и она у мени. Све се десило као што сам желео – прича деда Миле, истичући да је сада најсрећнији, јер га сви воле и поштују.

Међу младим повртарима убраја се и Душан Жикелић који се већ десет година бави овом граном пољопривреде, узгајајући паприку ајварушу, црни лук и корнишоне на десетак хектара под отвореним небом и на око 3.000 квадрата под пластеницима.

– Од повртарења генерално може да се преживи, а квалитет земље нам је у просеку око 80 одсто прва класа – каже Жикелић, који није хтео да се посвети школовању и стеченом занату, већ је уз оца „свашта научио” те одлучио да настави ту традицију започету 1979. године. – Много пута помислим „шта ми је све ово требало”, али да могу испочетка, опет бих све исто урадио.

Против суша се бори делимичним наводњавањем, а уз субвенције од Покрајине успео је да обезбеди соларне панеле за заливање, тифоне, пумпе... 

– Многи брзо одустану од овога, зато су потребни упорност, али и почетни капитал, као и подршка родитеља – става је млади повртар, иначе члан Управног одбора Земљорадничке задруге која има преко 100 чланова који се међусобно помажу и подржавају.

Од повртарења генерално може да се преживи, а квалитет земље нам је у просеку око 80 одсто прва класа. Много пута помислим „шта ми је све ово требало”, али да могу испочетка, опет бих све исто урадио (Душан Жикелић)

То и јесте једна од одлика Госпођинчана, будући да сви за њих кажу, а и они сами за себе, да су изузетно вредни, велики дародавци, сложни, поштени, премда специфичног размишљања (штагод им то тачно значило), добри су домаћини и локалатриоте које искрено воле своје село.

 Зато се и нећете покајати ако лети решите да предахнете на уређеној плажи Јегричке, одмах након Малог канала, или у Спомен-парку код авионског крила који се налази пре тог канала.

Ништа није тешко зaрад љубави према фолклору

Пола века Друштва за очување, неговање културе и традиције „Ђердан” обележено је синоћ пригодним програмом у Светосавском дому у центру Госпођинаца, када су се на једном месту нашли актуелни и некадашњи фолклораши. Тренутно Друштво броји 110 чланова у четири групе: две мале, средња извођачка и ветерани.

– Друштво је основано 1974. године као певачко друштво, док је фолклор пос

тојао при школи – прича председница Анђелка Ђукић. – До деведесетих смо имали лепе године, па се са деловањем прекинуло 1992/1993. године, док смо се поново вратили 2007. на иницијативу кореографа из Ковиља Мирослава Шведића с којим и данас сарађујемо. Како су црква и Општина Жабаљ пре четири године средили Светосавски дом, сад имамо лепе услове за рад.

Данас у „Ђердан” долазе и фолклораши из Ковиља, Буковца и Жабља јер, како кажу, у Госпођинцима им је најлепше.

– Ништа нам није тешко зaрад љубави према фолклору – истиче наша саговорница, додајући да уз подршку и љубав све може да функционише. – Много путујемо, у протеклих 17-18 година имали смо 60 путовања, што по Србији, тако и по региону и шире. Мислим да је деци лепо са нама, а рекла бих да су и активнија у школи, другачије се показују, стичу другачије навике, морају да буду тачни, послушни, имају поштовања. Рецимо, мој лични успех је што у Друштву играју и три моје унуке, а надам се да ће и преостало двоје млађих исто играти. Кад и њих довучем, онда престајем да играм и само ћу да их гледам. Мислим да ће то бити моја круна.

„Ђердан” неколико пута годишње наступа у свом селу, па тако организују Годишњи концерт у октобру, за Нову годину ангажују Деда Мраза па праве журку, а имају и Ускршњи концерт.