(ФОТО) ДНЕВНИК У ИЛИНЦИМА Мало село, велика срца ДОКАЗУЈУ  ДА УЗ РАД, СЛОГУ И ИНАТ ЗАЈЕДНО МОГУ СВЕ

Па можете онда мислити колико мештанима овог сеоцета значи наша нова посета за коју су се вала добрано припремили и с подацима и ићем и пићем. Тако, седећи у недавно окреченој просторији месне заједнице, тик уз фуруну која је грејала толико да су образи руменили, повереник МЗ Илинци Предраг Ђурић нам је предано и хронолошки набрајао значајне датуме за њихово село, почевши од марта 2023. године када му је додељена поменута функција.

– Најпре нам је лепо кренуло, у априлу смо отворили амбуланту која је најлепша у околини и има све најмодерније инструменте – напомиње наш домаћин.

Додаје је у изградњи учествовала Општина Шид заједно са Канцеларијом за управљање јавним улагањим Владе РС, као и да им лекар опште праксе долази трипут недељно. 

– Након тога наступају поплаве тог пролећа, имали смо великих проблема, али је локална самоуправа, на челу са председником Зораном Семеновићем, помогла да се спасимо од воде – вели наш саговорник.

И таман кад су стали на ноге и понадали се да могу да наставе даље, поново их је закачило зло, како каже Ђурић, и то кобног 19. јула када је небом и земљом завладала суперћелијска олуја.

– Страдале су нам куће, зграде, помоћни објекти, дрвеће, усеви на њивама... Пољопривредници и дан-данас не могу да се опораве од штете! У неким деловима села је изгледало као да пала бомба, али је Општина и тада помогла, па су једни добили новац за санацију, а други грађевински материјал и људи су били задовољни – вели Предраг Ђурић.

Пољопривреда је традиција

Земља у Илинцима је квалитетна, тврди пољопривредник Владимир Шиђанин, али напомиње да је доста ниска, због чега долази до поплава услед обилнијих падавина. Међутим, претходну годину ће запамтити по суши која је била као последња кап након претходне две недаће – поплаве и олује.

– Држава нам сад више помаже, али нико не може да утиче на временске неприлике које су нам највећи проблем – каже Шиђанин, који се бави сувим ратарењем на око 300 хектара, али је и члан црквеног одбора при сеоском храму Светог Илије. – Пола је у мом власништву, а остатак је државна, приватна и црквена земља. Сејем пшеницу, кукуруз, соју, сунцокрет и већ трећу годину шећерну репу, с којом смо паузирали 15 година. Ми смо упали у ову причу, обновили смо механизацију, редовно користимо националне мере, а и шта бисмо друго кад нам је пољопривреда традиција.

Некад су Илинци били јаки и познати по бостану, а данас га, како кажу, нема ни у баштама.

– Немамо ни људе који се баве пластеницима, само је ратарство код нас. А што се тиче сточарства, у селу имамо свега седам крава и ниједног товног бика. Свиња више нема, откако је била куга – појашњава наш саговорник.

Касну јесен и зиму су 2023. године провели санирајући сеоско гробље, али и дивљу депонију која им се налазила на самом улазу у село, а које данас нема ни у траговима. Бар их ми нисмо уочили...

– Прошла година нам је кренула у другом смеру, па смо изградили 20 метара ограде школског дворишта. Купили смо материјал, организовали смо радне акције и сами све урадили. Људи су се одазвали, било је баш лепо дружење – поносан је повереник Месне заједнице.

 Као доказ нам показује бројне фотографије на којима се види да су акцијама учествовали многи мештани свих генерација. 

– Почетком јула смо изградили санитарни чвор у вртићу, а онда смо се поново организовали и кречили предњу фасаду школе, поште, месне заједнице, Дома културе, оправљали смо клупе. И све то добровољним радом! Јер, што више радимо сами, више и уштедимо. У новембру смо изградили и велику ћуприју. За 2025. годину нас чека асфалтирање две улице, само чекамо да нам одобре средства, али би требало и да средимо Дом културе јер је прокисао – вели Ђурић.

За живот у Илинцима, селу које броји 602 становника по попису и стотинак мање на спавању, имају све што је потребно – две продавнице, кафану, печењару, само им фале хумана и пољопривредна апотека.

– Код нас не ради само онај који неће! Имамо неколико великих пољопривредника који само од тога живе, док су они мањи у проблему, али нема куће у којој није бар њих двоје запослено. Кад идете селом, у неким двориштима ћете видети и по три аутомобила. То значи да људи добро живе – каже Ђурић, те додаје да у Илинцима сада трошније куће коштају око 10.000 евра, а „оно што личи на кућу” је бар 25.000.

Борци на понос села и отаџбине

Уколико се намерачите на интернет архиву о селу Илинци, одмах да вам кажемо, она је толико штура, да „штурија” не може бити! О настанку села скоро да нема ни слова, а на сајту Општине Шид само пише: „О месту Илинци постоји легенда да је настало током XVII века и везано је за велику сеобу Срба из 1690. године под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем.”

Ове информације смо пак добили и од Илинчанина Дарка Ђурића који нас је дочекао у селу, напомињући да је један немачки историчар нашао и податке да су у том месту живели Срби и после Косовског боја.

Истражујући даље сваки кутак „светом распрострањене мреже” (WorldWideWeb), једино што смо успели да пронађемо а да поткрепљује то становиште јесте Фејсбук страница „Занимљива историја и географија” и објава из јануара 2022. године, а у којој је реч о Доротеји Бугарској, односно Видинској, а која је била „ћерка видинског цара Јована Страцимира и супруга Стефана Твртка I Котроманића, те и прва краљица Срба и Босне. Доротеја се за Твртка удала у месту Свети Илија (данас Илинци код Шида), 8. децембра 1374. године, и тако постала банија Босне.”

У сваком случају, Дарко Ђурић нас је укратко упутио и у нешто новију историју села, а која обухвата периоде два светска рата.

– У Првом светском рату смо имали добровољце, њих петорица су погинули, а неколицина се вратила, док су нам у Другом светском рату страдала 132 мештана – прича наш саговорник, напомињући да је међу њима био и његов стриц Бошко Ђурић чије се име налази на споменику страдалим партизанима. – У селу смо имали две знамените личности: ратног председника села и Среског Нардноослободилачког одреда Теодора Малешевића Деду, док је у Илинцима сахрањена хероина Јелица Станивуковић Шиља, по којој се зове предшколска установа у Шиду. Нажалост, ни 1991. нас није заобишла, па је тако наше село било гранатирано од стране Хрватске, услед чега је страдала једна наша старија мештанка.

Кад смо се већ „развезали” о историји, ваља споменути и Фудбалски клуб „Борац” који је основан 1930. године, када је и прва лопта стигла у Илинце, додуше тада под именом „Соко”, да би био преименован у „Фрушкогорац” и најзад, по завршетку Другог светског рата, а на конто храбрих мештана који су живот дали за своје село и отаџбину, добија име „Борац”.