(ФОТО) ДНЕВНИК У МАЛОМ ПЕСКУ Село у којем се српски не дивани, а крава има више него људи

Деце и младих има око двадесетак, док је највише старијих мештана, што доводи до закључка да је тешко наћи радну снагу, не само када је реч о пољопривреди, већ и привреди уопште.

Мештани Малог Песка се пак махом баве ратарством и сточарством. Узгајајући класичне културе на земљишту поприлично лошег квалитета, пољопривредници су принуђени да оно што узгоје од биљака искористе за прехрану стоке.

– Овде је јако лоша земља, четири године нисмо извадили ниједан клип кукуруза, па нам све иде за силажу којом хранимо краве и тако можемо да живимо – прича мештанин Малог Песка, пољопривредник Ендре Шорш, иначе и члан Савета Месне заједнице Мартонош последњих 20 година.

Таква заокружена производња је велика предност овог пољопривредника који се превасходно бави узгојем крава и продајом млека, док његов старији син ратари, а млађи прерађује млеко.

– Ако не радимо заједно, свако мора да почиње од нуле, а имамо сву механизацију, штале, измузилиште, земљу, све што нам треба... Ми овде живимо за наше село и не можемо да идемо у град. Знате, на селу може да живи онај ко воли да ради – јасан је Шорш.

И управо тај живот у малој средини с једне стране даје предност локалним пољопривредницима, јер успевају да прошире своју производњу у складу с могућностима, док им с друге стране отежава јер не могу да пронађу радну снагу.

Породица Шорш тренутно обрађује 100 хектара земље (50 је у њиховом власништву, а остатак узимају у аренду), таман толико колико сви чланови заједно могу да изгурају, а уколико желе да се прошире, онда морају да ангажују Индијце који долазе да раде као надничари.

Него, да се још мало вратимо на причу о Малом Песку у ком најмање има песка и то црног, а највише слатине.

– Мали Песак је као острво и село је онолико колико има тог црног песка – појашњава председник Савета МЗ Мартонош Гергељ Хорват, а ком припада и село у ком смо се обрели. – Овде су одувек живели пољопривредници, углавном на салашима, а било је и доста винограда.

Школа, која је била у згради данашњег сеоског дома, угашена је пре двадесетак година, што имплицира да су деведесетих престали да праве децу, па оно мало ђака колико их и имају, путује у Мале Пијаце или у Кањижу.

– Није тешко живети овде, јер нам је све близу, а данас ко има кола, сваки километар није страшан – напомиње Шорш. – Пре 20 година овде смо имали узгајиваче паприке, дувана и шећерне репе, а сад нигде не можеш да нађеш.

Само село једноставно изгледа – све куће начичкане су у две улице: Републиканску (која је више као нека обилазница на путу до Малих Пијаца, са асфалтом који је нов-новцијат) и Дожа Ђерђа у којој је највише житеља. А иза, све саме њиве и покоји салаш који извирује из шумарка.

У Малом Песку живе искључиво Мађари, па тврде да је то разлог зашто не диване српски...

– Ми који смо ишли у војску, још смо и научили. Али живимо у средини у којој се само прича мађарски, па и оно што смо знали, заборавили смо – сагласни су Шорш и Хорват.

Мали произвођач сирева широког осмеха

У Малом Песку нема много младих житеља, нарочито оних који су одлучили да свој животни пут наставе тамо одакле су потекли. Међутим, светао пример је свакако тридесетједногодишњи Корнел Шорш који је, по завршетку средње ветеринарске школе, искористио породични посао у пољопривреди и проширио га на нову делатност – прераду млека. 

Још као ђак почео је од вишка млека да „експериментише”, тражећи најбољу рецептуру за домаћи сир. Након годину дана покушавања, успео је да направи први производ.

Уз подршку породице и пријатеља, који су тестирали све што би направио, Корнел је уз помоћ фондације Просперитати основао фирму 2020. године под називом „Шорш мануфактура” и почео да прави неколико врста полутврдих масних сиревева и јогурт.

– Све што направим продајем на пијаци у Кањижи, двапут недељно, а имам и муштерије које нам долазе на кућну адресу – каже мали произвођач, задовољан како му бизнис иде.

Како додаје, није се покајао што се определио за овај позив, иако је као мали увек мислио да ће отићи да живи у иностранству. Ипак, у својој околини има доста вршњака с којима може да се дружи и излази, живи са породицом која му је неизмерна подршка, па је и логично што се није негде осамосталио и био принуђен да сам крене од нуле.

Како би решили вечите проблеме – број становника, самим тим и деце, те усавршили српски језик који би им омогућио да попуњавају формуларе за државне субвенције – потребно је да доведу младе који би били вољни да живе и раде на селу. Међутим, будући да је данас мало ко спреман на такву жртву, ваљало би отворити коју фирму, али и ту постоји зачкољица – нема ко да ради. 

Они који су тражили запослење нашли су га у Кањижи, а они који су и даље незапослени, њима штагод да се понуди – одбиће. Бар тако тврде наши саговорници. Из искуства.

– Људе који су већ овде вуче земља, јер не могу да је однесу одавде. Могу да је продају, али тамо негде неће успети да купе нову – прича Хорват.

Они који су пак упорни и упустили би се у свет пољопривреде, мале или велике, тешко и да могу да пронађу некретнину у Малом Песку.

– Има породица које имају три празне куће, али неће да их продају, јер се брину шта ће бити са земљом. Ја им кажем, продајте само кућу а земљу задржите. Ма, неће ни тако – јасан је Шорш, свестан да га, упркос свом досадашњем труду и раду чека пензија од можда 15.000 динара, у сваком случају, недовољна ни да се пропије од муке, евентуално да купи који лек.