(ФОТО) ДНЕВНИК У САМОШУ Село у којем се више виђају дивље свиње него комшије КАФАНА ЈЕ САН, А ДЕПОНИЈА НОЋНА МОРА

Најгоре је, тврде, кад је зима, јер тада на улицама нема живе душе, нит’ ко да вам пожели добар дан, нит’ да вас макар опсује. Некад шором чешће срећу лисице, јазавце, дивље свиње и змије него људе, па се чини као да Самошани живе у каквој басни.

Ипак, жељни дружења и приче, наши саговорници су се боме добрано „развезали” и поделили с нама, сигурни смо, скоро све што их мучи и тишти. На растанку је стога пао договор, након извињења, да ће наша прва посета бити у огорченијем тону, али само како би до следеће решили све проблеме и имали разлога само за хвалу.

- Самош је мало село, великих проблема и, иако сви све знају, скоро нико ништа неће да ради - вели председница Савета Месне заједнице и директорка Дома културе „Владимир М. Фијат” Јелена Трајковић, рођена Врањанка, а коју је љубав довукла у Банат. 

Ми смо скромни, желимо само да нам се среде путеви, водовод и депонија (Јелена Трајковић)

Каже да јој је 2011. године, када је дошла у Самош, речено да ово село свакако изумире и да путеви нису потребни.

- А кад би киша пала, настао би потоп, улицом није могло да се прође, морали смо да идемо у пецарошким чизмама. Тада нисмо имали ни пијацу... Све је изгледало као да су дигли руке од нас, али и мештани сами од себе. Сад смо их вратили на место – каже наша саговорница.

Додаје да су потом, 2013. године, покренули пијацу.

- Уторком су нам долазили продавци са стране, а суботом смо ми из села износили робу, да бисмо се после неког времена сви пребацили на уторак. Тада смо продавали на старим бетонским тезгама, а 2018. смо добили металне, да бисмо их, четири године касније, наткрили. Али људи су се и до тада сналазили, чак и кад је најтеже било, нарочито за време короне, продавци су долазили! Дом културе сам затекла у катастрофалном стању, а онда смо га 2016. реновирали и сад имамо две сале, док малу користимо за дечје рођендане и радионице. Временом смо мало стали на ноге, почели да косимо, одржавамо центар села, црквену порту, окречили смо капију. Направили смо неки корак... – прича јелена Трајковић.

Уједињени појединци (од укупно 340 колико их преспава у селу) уједно су и покретачи, али мотива и подршке немају у сваком тренутку. Осим наше саговорнице и њене породице, тренутно су за Самош важни млади свештеник Момчило Вукотић који је вратио веру мештана у пароха и парохију, председник Пољопривредног удружења „Земља банатска” Душан Радованов, председник Месног одбора пензионера Љубомир Топалов и још неколико оних који су спремни да се боре за бољи живот у свом селу.

На самом смо рубу Делиблатске пешчаре и само село је на првој класи земље, док су нам у атару друга, трећа, четврта (Душан Радованов)

- Тренутно у Самошу имамо све што нам треба: продавницу, месну заједницу, дом здравља, апотеку, једино немамо кафану - наглашава Топалов.

Он  тврди да би, када би добио седмицу на лотоу, направио кафану „Код деда Љубе”, са карираним столњацима и плеканим пепељарама, а у којој би кафа и ракија биле џабе. 

- У селу имамо доста пензионера, највише оних који нису активни. Кад сам ишао да пописујем за бесплатне бање, свега четворо се јавило да су заинтересовани! Е, сад смо, захваљујући Општини и Месној заједници, добили просторије и средили их, па ћемо моћи да се дружимо и организујемо разне активности – вели Топалов.

Петоспратна депонија у вечитом пламену

Рак-рана мештана Самоша (али и комшија из Добрице, Јарковца и Банатске Дубице) јесте депонија која се налази на свега два километра (загађене) ваздушне линије од села у ком смо се недавно обрели, а на коју цела општина Ковачица одлаже отпад.

- Најпре су депонију „шутирали” из места у место, а онда су је сместили код нас усред ловишта и државног пашњака на ком је некад било воде, где су се мештани купали, прали вуну - прича нам огорчено председница Савета МЗ Самош Јелена Трајковић, једва чекајући да се овој години примакне крај, јер ће то значити и истицање уговора за депонију. - На пролеће ће бити усвојен правилник да се нрпави претоварна станица у општини Ковачица, па кад се то уради, до краја године се решавамо депоније. Она је тренутно петоспраница, јер је Општина забранила да „иде” у ширину. А појединци је редовно пале.

I приликом нашег обиласка, крајње непријатног и небезбедног, видео се густ дим на неколико места. Према речима наше саговорнице, чак и кад пријави пожар на депонији, често је извесно да нико не дође да га угаси.

Како су при самом упознавању Радованов и Топалов истакли да су намири стоку, па не журе кући, упутили су нас мало више у стање у пољопривреди на локалу и чињеницу да је изизетно лоше.

- Сточарство нам изумире, јер ниједан нов пољопривредник није кренуо тиме да се бави - наглашава Душан Радованов.

Он кроз своје удружење, а које је на општинском нивоу, има најбољи увид у све што се дешава. 

- Људи за своје потребе држе мало овце, свиње, кокошке, али нема више откупа млека. Криза је, нема хране, па сви сад користе силажу јер је најјефтинија. А кад је реч о ратарењу, сеју се кукуруз, пшеница, сунцокрет, ту и тамо луцерка, раж. Ми смо на самом рубу Делиблатске пешчаре и само село је на првој класи земље, док су нам у атару друга, трећа, четврта истиче Раданов.

Тренутно у Самошу имамо све што нам треба: продавницу, месну заједницу, дом здравља, апотеку, једино немамо кафану - наглашава Љубомир Топалов, тврдећи да, када би добио седмицу на лотоу, направио би кафану „Код деда Љубе”, са карираним столњацима и плеканим пепељарама, а у којој би кафа и ракија биле џабе

Поприлично наоко уредно и озелењено место, са чак четири дечја игралишта дуж Улице Маршала Тита (три са љуљашкама, тобоганима и клацкалицама, а једно за мали фудбал и седељку), Самош одаје утисак да је у њему пријатно и квалитетно живети. Нарочито ако сте у ИТ свету, па су вам довољни интернет и тамо неки газда који добро плаћа, али и ауто да мрдате кад вам је и колико воља. 

А у зависности од потреба и дубине џепа, кућу у овом запећку ковачичке општине можете да купите по цени од 5.000 па до 90.000 евра.

- Код нас је проблем што нам је и даље свега једна четвртина улица под асфалтом, а вода, иако је исправна, пролази кроз старе цеви па некад буде мало жућкаста. Ми смо скромни, желимо само да нам се среде путеви, водовод и депонија - јасна је Јелена Трајковић.

Од љутих непријатеља до сложне родбине

Назван по мађарско-румунској реци Самош, макар су нам тако домаћини каз’ли, ово банатско сеоце је настало на самом почетку 19. века досељавањем Срба из Сечња и Чавоша (места које је налази на свега 500 метара од Јаша Томића, ал’ с друге стране границе) и то због тада неукротивог Тамиша који је често плавио. 

Тражећи најближе узвишење, настанили су се на 12 метара вишој узвисини панонске равнице и од самог почетка били једни другима љути непријатељи. Зато је најпре Самош био строго подељен на источни и западни, да би се, с провејавањем деценија, односи побољшали, а породице измешале. Али, и даље се свак’ сахрањује на свом гробљу...

Самошка православна црква Светог Николе изграђена је у првој половини 19. века и идентична је цркви из Сакула (Опово). Заједно уз храм подигнута је и српска народна школа која је имала 220 ђака. Крајем истог века, село добија железничку станицу на прузи Алибунар-Сечањ.

За историју Самоша важна је и личност звана Владимир Фијат (1883-1959). Он је био трговачки путник, колекционар уметнина и кувар краља Александра I Карађорђевића. Његова збирка, додуше окрњена, налази се у галерији у центру села.