(ФОТО) ДНЕВНИК У ИЂОШУ Вредни и сложни мештани који се радо окупљају и друже; Нити мањег села нити више манифестација

И како уђете у место тако вас убрзо дочекују велелепне крошње липа, сибирског бреста и понеких четинара који превисоке летње температуре иоле чине подношљивијим. А још кад упознате мештане који вас свесрдно дочекају, ставивши све обавезе и проблеме пострани, онда боравак, разуме се, бива још угоднији.

– Моји Иђошани су вредни и поштени људи – наглашава председница Савета МЗ Иђош Иванка Грујић, премда изузетно носталгична за временима кад је било више мештана, више дружења, а вала и више разумевања.

– Ја сам дете овог села, ту су ми корени, ту сам одрасла, ту су ми деца, породица, комшије моје, ту ми је и гробље... Стварно могу да пружим квалитет, да урадимо штагод треба да побољшамо услове и нешто ново омогућимо данашњој деци. Наравно, увек има неких проблема, али ништа није нерешиво, а уз договор доста тога постижемо.

А то се најбоље одржава у чињеници да број становника полако опада, за разлику од већине других села у којима се сваке деценије драстично измени демографска слика. Тако у Иђошу тренутно преспава око 1.400 становника који се баве разним пољопривредним гранама или раде у Кикинди и Сенти.

– Људи се баве воћарством, виноградарством, узгајају кукуруз, пшеницу, сунцокрет и однедавно уљану репицу, а имамо и оне који држе козе, овце и краве – вели Грујићева. – Такође, код нас у селу имамо и пилану, рибњак, неколико продавница...

Имају и спортске клубове, што није мала ствар – фудбалски, рукометни и савате. Имају и озбиљно Културно-уметничко друштво „Миливој Оморац”, у оквиру ког држе фолклорну, драмску, хорску и  литерарну секцију. Па, мало ли је?

Црква манастирског карактера и исцелитељских моћи

Православни храм посвећен Светим Архангелима Михаилу и Гаврилу зидан је од 1787. до 1802. године у самом центру Иђоша. Пре 17 година, када је протонамесник Драган Драгољуб Коврлија дошао у иђошку парохију, здање је било порпилично руинирано, али данас, будући да се већ деценију интензивно санира и сређује, црква је прави велелпни симбол села с којим већ вековима стасава.

– Када сам дошао, село је било веће, али је црква била у доста лошој финансијској ситуацији, поприлично оронула, морали смо да чекамо боља времена и дочекали смо их – вели за „Дневник” протонамесник Коврлија, додајући да су с обновом почели 2016. године. – Прво смо урадили кровну конструкцију, сводови су унутра били угрожени, а прошле године смо је окречили и урадили иконе. Планирамо да урадимо још нове плочице, грејање, а и столарију која је дотрајала.

Дрвене клупе морају да шкрипе, премда све ређе, будући да је венчања све мање (можда једно годишње), док крштења буде око 20. А на богослужењима појави се тридесетак Иђошана.

– Ми сматрамо да је ово манастирска црква, јер има доста оних којима је помогао боравак овде – додаје наш саговорник, подсећајући да је у Иђошу преминуо и монах преподобни Рафаило Банатски приликом боравка у prеthodnoj цркви која је била на другој локацији у селу. – Имамо велике планове у вези обнове цркве, можда нећу дочекати да се заврши јер имам годину дана до пензије, али онај ко дође после мене имаће услове за рад које ја нисам имао кад сам дошао.

– Наш Дом културе је леп и велик, са све биоскопском салом, али већ годинама уназад тражимо да нам поправе кров. Пола зграде је неискориштено, нарочито спрат, а имамо идеју да горе направимо музеј у ком бисмо изложили старе ствари која су удуржења прикупила, а направили бисмо и играоницу и читаоницу за децу – прича наша саговорница, додајући да се тренутно сређује Ловачки дом који је предвиђен да служи и као ресторанчић за различите скупове.

А да се Иђошани окупљају и друже – и те како је истина! У новоотвореном огранку Народне библиотеке одржавају разне књижевне вечери, бројне манифестације (од Фијакеријаде, Сусрета винара и виноградара, Дана села, „Хајдемо на бубалице”, па до турнира) окупљају мештане, премда је некад и довољно сести на клупу испред куће како би се разговори десили. Као у стара добра времена... 

Од 2015. године Иђош је богатији за још једно удружење – оно које се бави неговањем традиције, народних обичаја и рукотворина – Удружење жена „Вретено”. Идејни творац је мештанка Бранкица Микалачки, иначе и данас, скоро деценију касније, на челу организације која броји двадесетак чланица свих узраста.

– У току године стављамо фокус на манифестације које организујемо, а међу њима су „Ускршње чаролије” када организујемо радионице су за децу и етно камп, затим Дани села када су ангажована сва удружења, тада имамо и самосталне изложба слика наших локалних уметника и књижевне вечери, потом следи „Фетивал чикова” који смо први пут ове године организовале како бисмо сачувале од заборава традиционлана јела, онда већ осам година правимо „Иђошке ђаконије” што је гастрономска манифестација са изложбом обредних пешкира и старинских колача, и најзад манифестација „У сусрет Бадњаку и Божићу” – набраја наша саговорница, поносна што годинама успева да реализује догађаје у којима уживају сви мештани, али и гости.

Премда је све увек на нивоу, Микалачки признаје да нема много људи који активно учествују у организацији, иако је сви подржавају, али ипак недостаје масовности. А како би их мотивисала да се прикључе, све више се обраћају деци која воле креативан рад и дружења.

– Ми наше рукотворине продајемо у Новом Саду и иако то није много, нама много значи. Бавимо се везом, плетењем, хеклањем, правимо одевне предмете, играчке, столњаке, куварице... Наравно, учествујемо и на другим манифестацијама, а почеле смо и све више да идемо на излете – напомиње Бранкица Микалачки која је безусловна подршка својим дамама, не кријући да некад и подршци треба подршка.

Под именом Хеђешхас (од мађарских речи „бреговит” и „црква”) 1339. године први пут се помиње село које и дан–данас живи на истој локацији али под новим називом – Иђош. Од настанка па до средине 17. века ту су живели углавном Мађари, да би се потом спомињали Срби (у селу Идиос за време Турака).

Данашње име има две верзије настанка: од мађарске речи „хиђош” која значи „брдовит”, будући да око села и данас постоје брежуљци, док се друго значење везује за долазак Срба и узвикивање „иди још, иди још”!

У Иђошу на површини од пет хектара налази се и археолошки локалитет Градиште, који датира с краја бронзаног и почетка гвозденог доба. На том месту пронађени су остаци неолитског насеља.

Текст и фото: 

Леа Радловачки