(ФОТО) „ДНЕВНИК” У СЕЛУ КРАЈ ВОДЕ – СУРДУК Непрегледни засади јабука, кајсија и дуња, као и виногради
Дуж Дунава, пратећи његов ток, упутили смо се прошле недеље ка самом истоку Срема - у Сурдук.
Како је небо дрмало климакс, тамо на југу Бачке и западу Баната чинило се да се уздигла планина већа од Фрушке горе, коју остависмо за собом, а ми упорно ка њој - тим љутитим облацима пуним једа - без застајкивања идемо. На моменте сунце махне, на моменте га небеска армија опет зароби и тако укруг, док нас по уласку у само село, ама баш чим смо стигли до жуте табле с црним словима, није дочекала киша водених метака, изазивајући нас да ли смо заиста достојни авантуре која нас чека. Срем нам, изгледа, нешто није био пријатељски настројен...
А како нисмо познати по томе да одустајемо, Сурдук није имао других опција него да нас угости и представи нам се под рефлекторима који су се убрзо пак пробили кроз претеће сивило. Сат каже да смо мало поранили, а табла у облику зашиљеног путоказа води нас десно у село, до стадиона (од кога једва да је остало оно „н”), на ком се фудбалска лопта, сазнајемо касније, није котрљала скоро читаву деценију. Травуљина малтене до колена, чега да буде покошена крајем лета пред чувену Фијакеријаду, када стадион постаје хиподром на понос свих мештана. А кућица уз терен, премда споља изгледа ко јадац, изнутра је гладац, поверена је Аматерском драмском позоришту „Пепо Крсто”, о чем’ ће касније бити више речи.
Стижемо најзад и до Месне заједнице где нас дочекује председник Савета Радован Симић и то одмах с причом о томе како су Сурдук населили Срби током Велике сеобе, па је тако прва православна црква сазидана 1680. године, док друга, која и данас поносно стоји усред центра, датира из 1714.
- Место нам је лепо само по себи, налазимо се на лесној заравани која се протеже од Вуковара, а завршава код Земуна. Атар нам се простире на 2.700 хектара, с тим да смо с једне стране ограничени Дунавом због ког не можемо да имамо уређену плажу. До пре месец дана нам је вода била под брегом, донесе свашта, некад песак, некад муљ... Кад се повуче, онда се појаве спрудови, па се ту људи купају - вели Симић.
Због специфичности земљишта, које је погодно за воће, Сурдучани дижу засаде јабуке, кајсије и дуње, а виногради су поново узели маха.
- Имамо три винарије, а ускоро ће бити отворена још једна. Међу пољопривредницима имамо десетак јачих који сеју пшеницу, кукуруз и соју, док има и неколико сточара који држе краве и то их носе на Сурдучку аду, како је ми зовемо, а која припада Зрењанину и настаје на ушћу Караша у Дунав - појашњава наш саговорник, додајући да су до прошле године имали велики број свиња, али да сада немају ниједну због куге која је захватила јужни део Војводине.
Можда на Дунаву није идеално за брчкање, али зато на базенима „Хоризонти” викендом буде и преко 2.000 посетилаца.
- Највише осетимо по саобраћају, јер недељом послеподне не можемо да пређемо улицу, али и по смећу које нам оставе у селу! Кад је сезона, превозник „Ласта” своју линију продужи до базена, односно до табле од које до центра има четири километра. Баш зато што имамо добар превоз ка Београду и Земуну, наши мештани углавном тамо и гравитирају, док већ Сланкаменчани иду ка Новом Саду. Стара Пазова је сада једна од најјачих општина у Војводини, тако да тамо не може да неђе посао само онај ко неће да ради - јасан је председник Савета.
- Споменик је висок 35 метара и подигнут је седамдесетих година. Поплочан је брачким каменом чији делови фале, а неко је и украо бронзану таблу. Ми желимо да то уредимо, јер има леп пут донде, па да ставимо три рефлектора која ће да га „обоје” у српску заставу. Тад се не би видео само из Баната, него и из Румуније! Али, како је под заштитом споменика културе, уколико ћемо било шта да радимо на њему, морамо га вратити у првобитно издање, а то је превелика инвестиција - прича наш саговорник ком је жеља да за свог мандата остави управо тај траг, уређење споменика-светионика.
Према доступној историјској документацији, село Сурдук, тада под називом Ритиум, постојало је још за време Римљана као једно од посада у граничној области дуж Дунава. Међутим, као српско насеље спомиње се у 17. веку. Сам назив места, који се задржао, уз варијације још од 1577. године, потиче од турске речи која изначава провалију.
Али, док се нешто не уради по том питању, Сурдучане чекају санације асфалта у улицама, крова осмолетке, као и бројна окупљања која се током године само нижу, од такмичења у кувању рибље чорбе, преко косидбе, славе села... Ред је, онда, и да набројимо све организације које активно учествују на промоцији и одржавању села: Коњички клуб „Конверзано”, КУД „Бранко Марковић”, већ поменуто Аматерско драмско позориште „Пепо Крсто”, Удружење жена „Јефимија”, Риболовачко удружење „Караш”, Удружење сточара „Сурдучки рит”, Ловачко друштво „Сурдук” и Удружење косаца „Крајина”. Мало ли је?!
Текст и фото:
Леа Радловачки
