ДНЕВНИК У СУСЕКУ Једно од најстаријих села у Војводини чека канализацију; Мештана је све мање, а они који остају баве се сточарством (ФОТО)

И кога год да питате нешто у вези са њиховим местом, сви ће вам одговорити нешто негативно или се бар присетити нечег што је некад било боље. А нама, потпуним незнанцима, вала и Сусек је баш леп!

Осим што је на само 40 минута вожње од Новог Сада, и то уз Дунав и шуму, ово место при општини Беочин заиста одаје утисак некада богатог села. Нанизане окићене кућица, велелпна јавна здања, а тек поглед са видикивца на излазу према Нештину... С једне стране добацује вам поглед до кроз шумарке и преко ливада парчета Дунавца (што је све од велике воде што смо и успели да видимо, будући да је атарски пут кроз пашњаке до обале био сав у великим барама), док с друге стране гледате на преоране пропланке наше узвишене лепотице, а све то под начичканим облацима који су невино наговештавали кишне дане.

Кад је реч о пољопривреди, наш терен је брдовит и погоднији за ратарење. Такође, код нас је сточарство још увек добро, премда смо до пре неколико дана  имали чак три краве по глави становника (Живан Станојевић)

– Испод села су некад биле и плаже, тај део се звао Привлака, део Дунавца, али сад ту нема ничега, а и народ углавном иде да се купа у Врдник или на Бешеновачко језеро – прича нам председник Савета МЗ Сусек Живан Станојевић. – Кад је реч о пољопривреди, за разлику од околних места која су фокусирана на воћарство и виноградарство, наш терен је брдовит и погоднији за ратарење. Такође, код нас је сточарство још увек добро, премда смо до пре неколико година имали чак три краве по глави становника. Сад тога нема више, али јесмо и даље најјачи кад је у питању држање стоке, свиња, коза, оваца, крава...

Како им генерално село дише, говори и податак да Фудбалски клуб „Партизан”, који следеће године треба да обележи век постојања и нема ко да га финансира, први пут неће имати ни екипу за такмичење.

– Село нам се празни, млади одлазе, девојке се удају са стране, а остају стари– прича Станојевић.

Духовни дом свих мештана

Православни храм Светог архангела Гаврила, сазидан 1770. године на месту претходна три, представља здање вредно поноса. Осим што под својим кровом има истакнуте иконе, међу којима је и добијена копија Богородице „Умекшања злих срца” са уграђеном честицом моштију, као и још осам икона са честицом, сусечка црква је и дом иконостаса Теодора Крачуна (са све личним потписом уметника) из 1779. године, часног крста са гроба Господњег, али и ципеле, односно папе светог Спиридона која је дата на целивање верницима.
 

– Мене као младог човека и пароха највише радује што нам је црква жива – истиче свештеник Никола Ерцег, који је од децембра прошле године премештен из Бусија у Сусек. – Чим сам дошао постављен сам за вероучитеља у нашој Основној школи „Јован Поповић”, али и за диригента у појачком саставу „Благовеститељ” који броји преко 30 деце. Хор је основан 2017. годне и од тада је кроз њега прошло стотинак деце и имали смо око 50 наступа.
Спој цркве и сеоске школе је од самог почетка нераскидив, што резултира лепом сарадњом у свим аспектима.
– Кад ми мештани, слушајући шта им говорим и какав пример им дајем речју и делом, верују, та присутност са њима, све то ми даје велики ентузијазам. Успевамо уз искреност, труд и личним примером на делу да са тим људима живимо, да смо пријатељи, комшије, суграђани – наглашава наш саговорник.
 

Да би праволсвна црква била и објекат вредан дивљења, у њега се константно улаже. 
 

– Наш иконостас је сад оспособљен за реконструкцију, нарочито откако смо урадили помоћни објекат за паљење свећа. Поставили смо и мермерни под, извукли смо влагу, фасада је делимично урађена раније, али цела ће се сад сређивати, урадили смо олук, кров, електрификовали звоно мада може и даље ручно да се повлачи, а сад треба да поставимо најсавременије озвучење како би акустика била пријемчивија, па кад пустимо духовну музику у порти, да може цео Сусек да је чује – вели отац Ерцег, додајући да су тренутно и у фази санирања ограде око храма.

За дивно чудо, бар лекара имају сваког дана! Додуше на пола радног времена, али сложићете се, каква је ситуација у другим селима исте демографске слике, Сусек се још и добро држи!

– Од највећих проблема нам је недостатак канализације и ми сваке године тражимо у буџету, али прича се да је пројекат готов и да само фале паре да се крене у реализацију. Сва околна места имају решено то питање, а нама су септичке јаме стигле до бунарске воде и сад нам је оскудица и за пијаћу воду. Некад смо имали пет-шест извора у селу, а сад је све загађено због испуста канализације – наглашава наш саговорник.

Ипак, има и нешто лепо у Сусеку према речима Сусечана. Наредне године обележавају пола века побратима са Забрђем, веза коју нису прекидали ни током ратних година.

Међу најстаријим селима Војводине

Сусек слови за једно од најстаријих села у Војводини, будући да постоје подаци о овом месту који датирају из првог века. Тада је оно имало утврђење и другачији назив – Cornacum. Такође, у турским документима се спомиње да је на том месту постојао и манастир Аколово који је после 1614. године потпуно напуштен.

Наставници плус родитељи – добра деца и добри ученици

Осмолетка у Сусеку, онаква какву је данас познајемо, настала је 1964. године када је коначано добила свој независтан објекат. Школа је најпре настала уз цркву, дакле 1770. године, и до 1955. је имала само четири разреда. Данас она има 160 ученика у централном објекту, приде су ту још и подручна одељења у Баноштору, Лугу и Свилошу (до четвртог разреда, након чега ђаци путују за Сусек).

– Тренутно на списку имамо 50 путника, односно ђака који нам овде долазе од петог разреда – каже директорка ОШ „Јован Поповић” Татјана Крстић, иначе по струци наставница српског језика и књижевности, бар првих 15 година, до претпрошлог новембра. – Морам признати да ми фали рад у учионици, јер кад сте директор, ништа не може да вас мимоиђе. Поручила сам својим колегама на почетку школске године, колико год било изазовно, сами смо бирали овај животни пут и на првом месту смо ми узор овој деци, и ма колико били незадовољни, емпатију, енергију и толерацију мора да понесемо са собом, јер ми њима градимо темељ, не само знање, већ и какви људи ће постати. На првом месту нам је да наша школа тежи да буде безбедна и здрава средина за одрастање и стицање знања, место где ће ученици радо да проводе своје време. Стога и негујемо интеркултуралност, толеранцију, емпатију и ентузијазам.

Ни са еколошким темама не заостају, па су тако четири пута награђивани у оквиру пројеката „За чистије и зеленије школе Војводине” и „Енергија је свуда око нас” , једини из наше покрајине учествују у ЕХО пројекту, а редовно приређују и изложбе на тему екологије и енергије.

– Сарађујемо и са школама из других држава, рецимо са Турском и Румунијом у оквиру еколошког предузетништва, обележавамо Међународни дан биодиверзитета и биолошке разноврсности са школама из Хрватске, Словачке и Грчке – набраја наша саговорница.

Деда Илијина прича

Један од најстаријих мештана је деведесетогодишњи деда Милан Јелкић ког смо затекли у башти некадашњег кафића, баш тамо где је раније било и по 50 Сусечана, а данас само један, евентуално двојица. Премда нерасположен за причу са нама, а како је немогуће остати нем на баш сва питања, од нашег саговорника сазнајемо да је Сусек претрпео велике промене. Највећа од њих да имају све мање и мање становника.

– Све су помрли, сад су нам празне куће, ако по један живи у неким од њих – вели деда Милан, додајући да је од њега једино старији витални и вредни деда Илија који пуни 93 године. – Ја кад сам био земљорадник, од 17 јутара земље сам могао да купим камион и трактор, а сад људи имају на десетине јутара и годинама не могу себи ништа да обезбеде. Да ми је пет минута власти, рекао бих да нема скакања цена у пољопривреди, јер треба да је заштитимо.

Такође чега се Јелкић присећа са сетом јесте дан кад је постао првак, па са својих тридесетак вршњака носио учитељици по петла.

– Сад нема више свако ни петлове, сви купују брзо ‘рањене пилиће – закључује деда Милан.

Текст и фото: Леа Радловачки