ДНЕВНИК У МОЛУ Бачко "велесело" ко створено за миран живот питомих људи крај лепотице Тисе

Удружени храбрим корацима иду напред

Сликар и писац Новак Радонић, књижевник Глигорије Глиша Трлајић, сликар и фотограф Ласло Мохољи Нађ, академик и драматург Павле Угринов, дипл. инжењер електротехнике и молски хроничар мр Иван Телечки, наставник српског језика Петар Стокић, епископ будимски Лукијан и епископ горњокарловачки Сава... само су нека од имена којима се мештани Мола данас поносе. Сви поменути великани свог домена на неки начин су повезани са Молом – или су у њему рођени или стасавали одређени период, али су га свакако волели и посветили му део свог стваралаштва.

– У Молу се рађају и живе заиста посебни људи, који су својим знањем и вештинама постигли много и пронели глас о нашем селу широм света – прича нам професорка књижевности, библиотекарка, председница Удружења „Мол у срцу”, све у свему, једном речју културолошкиња Селма Алагић, која је, премда с ратом деведестих дошла у ово место, заволела га је као најрођеније и тиме потврдила да ко се напије њихове воде, можда и може некад да оде из Мола, али Мол никад не излази из њихових срца и душе.

Управо је све наведено и разлог што је поменуто Удружење основано на такозваном камену темељцу који је поставио мр Телечки својим бројним књигама у којима до најситнијих детаља описује Мол из различитих углова и временских оквира.

– Мол је заиста један тиски цвет, тако га доживљавам, село добрих и вредних људи специфичног хумора и менталитета. Ми овде имамо заиста много удружења, међу којима су и Актив жена „Тиски цвет”, КУДА „Новак Радонић” и Удружење повртара, а која међусобно сарађују. Такође, трудимо се и да сваког месеца организујемо бар три-четири догађаја у Дому културе, што промоција књига, представа, радионица за децу... А сви заједно храбрим корацима идемо напред и најзад покрећемо културни живот у нашем Молу – закључује Алагић, која је и сама задужена за ревносно писање културолошких текстова о месту које ју је по доласку обгрлило и занавек освојило.

Нема старог Мола

Прво помињање Мола (односно Мохола) датира из 1332. године, док се средином 18. века спомиње као место које је имало милитарски статус у ком су живели углавном Срби граничари, да би се Мађари доселили тек неколико деценија касније. Бар тако каже интернет.

А оно што тврди госн Небојша Радулашки, у Молу одвајкада познатији као Мачак, у својој књизи „Стогодишња фудбалска утакмица Младости Мола” (2014): „Појам ‘мол’ представља један издвојени део неке целине, па тако и само насеље Мол, као да је другачије по изгледу од околине, а о становницима и њиховим манирима скоро да не треба ни говорити”. Ми не само да ћемо вам испричати какви су Молци, него ћемо прикљученије развући на неколико делова.

И кад већ спомињемо Мачка – правог лолу с брчићима који су били симбол добре музике и шарма осамдесетих и деведесетих – ред је и да вас упознамо макар с делићем његовог богатог живота и онога што оставља у аманет својим мештанима, који га сматрају аутентичним Молцем. Наиме, до 1. априла (без шале) 1979. године певач Радулашки и гитариста Александар Ћурчић имали су „но нејм” бенд, а онда је Бранимир Топалски Кит, који је свирао бас гитару, дошао на идеју да оснују именовани бенд – „Мол”. Када им се хармоникаш Жељко Вујасиновић вратио из војске, екипа је била комплетирана, а чинили су је још и клавијатуриста Ото Барна и бубњар Мирослав Моровић Баћа. Уз повремене измене у постави и изузетно редовна наступања, „Мол” је континуирано постојао чак четврт века!

– Ми смо били као предузеће, имали смо своје инструменте, кола, озвучење, облачили се по последњој моди – присећа се Мачак, те набраја силне хотеле, ресторане и локале по којима су неуморно свирали шест дана у недељи. – Сви смо били запослени. Ујутру одемо на посао у 6 сати, радимо до 14, увече у 18 се сви исто облачимо, у 19 седамо у кола, па „Тиски цвет” Нови Бечеј, Хотел „Парк” Кнежевац, „Ројал” Сента, „Панонија” Топола... Свирали смо од 20 часова па до поноћи, ми смо диктирали радно време. Онда до пола 2 стижемо кући, лежемо на брзину и устајемо у пола 6, и 25 година тако! Чудим се како смо издржали...

За тих 25 година издали су две касете (Југодиск) с ауторском музиком, а нумера „Кафана крај Тисе” сматра се својеврсном химном у Молу.

– У нашем селу су некад биле 32 кафане, а две су биле култне. Једна је ту на сто метара од центра и звала се „Централа” и она је била идеална за окупљање током јесени и зиме, док је „Венеција” на Тиси радила од маја до септембра, а то су биле кафане са музиком и тако смо се ми и „инфицирали”. А кад је популарност кафане почела да опада, тако смо се и разишли – прича и даље маркантни Радулашки, некадшњи солиста на чији се вокал током рефрена умело наслагати још четири, што значи да су у свакој песми певали у пет гласова. – Па кад се и разболим, они ме „загрну”, а ја се смешкам и отварам уста, гледам да будем с гостима и што ближе новчанику.

Чак и данас, две деценије касније, иако има ко преузима штафету/микрофон, ниједан значајнији догађај – како у јавној, тако и у приватној режији – не може да прође без Мачковог симболичног наступа и евоцирања успомена на младост, бећарлук и Мол какав су опевали у сваком стиху, међу којима је и: „Кафана крај Тисе не постоји више, место где је била оплакују кише, и понека стара песма, пуна бола, као да нам каже – нема старог Мола.”

Најтрофејнији клуб у Молу добија сопствену салу

Рвачки клуб „Партизан” – најтрофејнији од свих клубова у Молу – има и најдужу традицију, будући да је основан 1949. године. Истина, почетком деведесетих уследила је дводеценијска пауза, коју су прекинули момци који су стасавали у клубу пре гашења.

– Поново имамо лепе успехе и око 30 активних спортиста који иду на такмичења – прича нам председник Клуба Јован Живковић, подсећајући нас да су и за време СФРЈ били и државни и балкански прваци. – Код нас је све бесплатно, од тренинга, до одлазака на такмичења. Увек кажем родитељима да доведу децу, не морају сви да буду државни прваци, али треба да буду физички активни.

Не треба заборавити ни то да ће 3. новембра „Партизан” по 11. пут бити домаћин Купа Мол, који привуче спортисте из бар још шест држава. Наравно, у свему томе добијају неизмерну подршку од Општине Ада, Месне заједнице Мол и Рвачког савеза Србије.

– Тренутно тренирамо у малој сали при основној школи, будући да се недавно сазидани објекат, који је намењен управо нама, још увек завршава, али кад све буде готово, имаћемо салу само за нас – поносан је Живковић, који је за „рвачку сцену” у Молу задужен заједно са братом Браниславом Живковићем и пријатељем Жолтом Агочем.

Осим рвања, у Молу је могуће тренирати и фудбал, рукомет, одбојку и карате, док су током прошлог века нарочито биле популарне атлетика, гимнастика и кошарка.