(ФОТО) БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Алибунар (1) Имена на плочи испред Румунске цркве сећају на крваво лето 1944.

Пуштен је у рад у септембру 2018. а састоји се од 21 турбине, укупног капацитета 42 мегавата, што омогућава снабдевање електричном енергијом око 38.000 домаћинстава. 

Силазим са магистралног пута који води ка Вршцу и улазим у варошицу Алибунар, седиште истоимене општине које уједно није и највеће насеље у њој. Наиме, од Алибунара који према попису из 2022. има 2.694 становника - већи су Банатски Карловац са 4.428 и Владимировац са 3.237 житеља… 

Сачувани и функционални железнички објекти и технички уређаји на станици у Алибунару могли би да буду део јединствене и вредне поставке Железничког музеја ако се он некада буде проширивао у односу на своју тренутну скромну поставку. На уласцима у станицу су стражарске кућице са управљачким блоковима. Рампе на пружном прелазу нису аутоматизоване, па се још увек користе некадашњи ручни чекрци. Друга стражарска кућица је на супротном крају станице. У кућици се налази сложен управљачки блок, који се још увек користи. Колосецима се управља ручним скретницама. 

Рампе на пружним прелазима нису аутоматизоване, па се за спуштање и подизање рампи користи некадашњи систем чекрка, котурача и сајли. Када су на већини станица сигнали замењени семафорима, највећи број механичких сигнала је уклоњен али неки од њих су сачувани баш овде у Алибунару.  

У време парних локомотива обавезни станични објекти били су водоторњеви и водонапојници. Водоторњеви су, захваљујући висини, често били сигуран путоказ до станице. Након замене парних локомотива, већина водоторњева је уклоњена. Један од сачуваних је такође овде - у Алибунару.
Пруге и пружни уређаји сложен су систем који захтева редован надзор и одржавање. Један од начина за превоз пружних радника пругом биле су дресине. Мала, сликовита железничка возила покретана су ручно. Коришћене су педале, или полуге. Временом, дресине су замењене сервисним вагонима. Заборављене су, али се понекад могу видети на неком од слепих колосека. О значају дресина говоре посебни објекти, намењени за њихов смештај. Било их је на свакој већој станици. Један од сачуваних објеката за чување дресина такође је на железничкој станици у Алибунару.

Последњих година железничком станицом Алибунар најчешће саобраћају карго возови. Путнички саобраћај сведен је на неколико локалних полазака - шест дневно из Вршца за Београд и исто толико у супротном смеру. 

Железничком улицом спуштам се до центра Алибунара где ме на улазу у Градски парк дочекује велики билборд са фотографијама најбољих ђака генерације 2023/2024. Судећи по именима и презименима, половина њих су српског, половина румунског порекла.
 

Основна школа “Братство јединство” у Алибунару своје корене вуче још из 1802. године. Наставу данас похађа око 400 ученика. Поред матичне школа у Алибунару постоји и издвојено одељење у Селеушу а настава се изводи на српском и румунском језику. 
 

У Градском парку се налазе српска и румунска православна црква. Обе су свеже окречене и добро одржаване. Радови на изградњи Румунске паравославне цркве Светог Петра и Павла отпочели су 1895. и то према пројекту Адриана Диацона а објекат је у то време био један од лепших по стилу, величини и положају. Дана 14. септембра 1896. постављен је крст на врху торња а затим су уследиле још две године непрестаног рада током којих су завршени радови унутар цркве: иконостас, и осликавање неопходних елемената за службеника богослужења. 
 

Циљали немачки аеродром, погодили град

Испред Румунске православне цркве налази се Мемориал са именима жртава бомбардовања 1944. за које сам тада први пут чуо. Јавност у нашој земљи доста зна о бомбардовањима Београда, Лесковца и Новог Сада 1944. али готово ништа о тешком страдању Алибунара у лето те године.

Том приликом погинуло је чак 120 Алибунарчана, место претрпело разарање а на њега је бачено чак око 300 тона бомби у три наврата. О масовности напада говори чињеница да је изведено у три пута – 7. августа, 18. августа и 8. септембра 1944, са око чак 90 тешких бомбардера Б-24 „Liberator“. За сва три напада циљ је био немачки аеродром код Алибунара. На аеродрому се налазило 30-50 немачких ловаца „Месершмит“ Bf-109 који су били мета америчке авијације. Први напад, 7. августа је био најжешћи. Десетине тешких бомбардера B-24 бациле су изјутра у 10:08 са висине од 6 километра. Медјутим, услед лоше координације измедју навигатора и бомбардера – аеродром је потпуно промашен и бомбе су пале на град. Извештај са завршене мисије доноси застрашујуће грешке и пропусте који су довели до овог страдања. 

Извештај говори о грешци навигатора прве ударне групе, због које је формација бомбардера „одлутала“ у лево од мете, бомбардер је увидео грешку навигатора и пренео је пилоту преко интерфона, али је одступање од циља било толико да формација није имала времена да се окрене док не стигну на циљ. Bомбе су испуштене, поптуно промашивши аеродром и пале су на место изазвавши страдање 120 људи. Још трагичније делује део извештаја о том дану везан за другу ударну групу, којој је командни авион остао на земљи и није успео да полети, па је авион број 4. преузео командну улогу – и по самом извештају да је бомбардер у том авиону био осредњи или како извештај каже „медиокритет“, па је њихово одступање од циља било километар ипо пре циља, на срећу бомбе нису пале на Алибунар. Није погодјен ни један авион.
Други напад се догодио 18. августа око 11 сати опет са великом формацијом бомбардера B-24 „Liberator“ – овог пута бомбе су пале у широкој просторији северно од аеродрома, али су пале и на сам аеродром, том приликом уништиле десетак немачких авиона. На срећу није било погинулих цивила, али је било рањених.

Последњи напад десио се 8. септембра и извели су га авиони P-51 „Мустанг“ из 332. и 325. ловачке групе. Они су из бришућег лета напали преостале авиоен на аеродрому и уништили их. Том приликом страдали су цивили које су митраљирали амерички „Мустанзи“. Страдање је било велико, резултати напада мали, али треба знати да су исте такве нападе свакодневно изводиле савезничке, али и совјетске јединице у својим зонама дејства, скоро свакодневно, те 1944. све до краја рата. 

Текст и фото: Роберт Чобан