О острву Капри и Руској револуцији

Иза­шли смо по­ред ма­ле ауто­бу­ске ста­ни­це ко­ја има са­мо три ли­ни­је (Марина Piccola, Анацапри и Марина Гранде) и на зи­ду по­ред ве­ли­ких осмрт­ни­ца од­мах сам угле­дао пла­кат „Ру­ска не­де­ља на Ка­при­ју“. За­ин­те­ре­со­ва­ла ме је ве­за из­ме­ђу овог мир­ног ме­ди­те­ран­ског остр­ва и да­ле­ке хлад­не Ру­си­је.

Ру­ско-ја­пан­ски рат 1904-1905. ко­ји је иза­звао ве­ли­ки от­пор ме­ђу ин­те­лек­ту­ал­ним кру­го­ви­ма у Мо­скви и Пе­тро­гра­ду био је за­слу­жан за то што је Ка­при по­стао „нај­у­жни­је ру­ско остр­во“. Пр­ви је на Ка­при са сво­јом љу­бав­ни­цом Ма­ри­јом Ан­дре­јев­ном до­шао та­да већ слав­ни Мак­сим Гор­ки. На не­мач­ком бро­ду „Princess Ирене“ сти­гли су 1906. у лу­ку На­пуљ из Њу­јор­ка где је слав­ни пи­сац ску­пљао но­вац за ре­во­лу­ци­о­на­ре у Ру­си­ји. Ту, у На­пу­љу, Гор­ки је пла­ни­рао где да на­ста­ви жи­вот по­што би по­вра­так у Ру­си­ју зна­чио за­твор или из­гнан­ство у Си­би­ру. Пре­по­ру­че­но му је остр­во Ка­при ко­је је због бла­ге кли­ме по­го­до­ва­ло ње­го­вом здра­вљу док је мир ру­рал­не сре­ди­не био иде­а­лан за пи­са­ње.

Иако су пла­ни­ра­ли да оста­ну са­мо крат­ко, за­ве­де­ни ле­по­том остр­ва – про­ве­ли су на Ка­при­ју пу­них се­дам го­ди­на. За Гор­ким су на Ка­при по­че­ли да до­ла­зе и број­ни дру­ги Ру­си, про­тив­ни­ци цар­ског ре­жи­ма, по­ли­циј­ске ре­пре­си­је и ве­ли­ких кла­сних раз­ли­ка. Villa Блаесус на Ка­при­ју у ко­јој су жи­ве­ли Гор­ки и ње­го­ва љу­бав­ни­ца, убр­зо је по­ста­ла сте­ци­ште ве­ли­ког бро­ја ру­ских пи­са­ца, глу­ма­ца, фи­ло­зо­фа, на­уч­ни­ка, му­зи­ча­ра и дру­гих ин­те­лек­ту­а­ла­ца ко­ји су че­сто фо­то­гра­фи­са­ни ка­ко са ве­ли­ким књи­жев­ни­ком на те­ра­си виле игра­ју шах. Ме­ђу њи­ма су би­ли – Алек­сан­дер Бог­да­нов, фи­зи­чар и пи­сац на­уч­не фан­та­сти­ке; књи­жев­ни­ци Ана­то­ли Лу­на­чар­ски, Иван Бу­њин и Ле­о­нид Ан­дре­јев, фи­ло­зоф Вла­ди­мир Алек­сан­дро­вич Ба­за­ров, те­нор Фјо­дор Ива­но­вич Ша­ља­пин и нај­зад – Вла­ди­мир Илич Ле­њин, по­то­њи во­ђа Ок­то­бар­ске ре­во­лу­ци­је. На те­ра­си ви­ле се од­ви­ја­ла пра­ва по­ли­тич­ка шко­ла са жи­вим ди­ску­си­ја у ко­ји­ма је са­њан и кре­и­ран из­глед бу­ду­ћег со­ци­ја­ли­стич­ког дру­шва.

Гор­ки је био оду­ше­вљен остр­вом, ов­де је на­пи­сао ве­ли­ки број сво­јих де­ла а јед­ном при­ли­ком је ре­као: „Ов­де се осе­ћам опи­је­ним без да сам до­та­као ви­но!“. То­ком ње­го­вог бо­рав­ка на Ка­при­ју, не­ко­ли­ко пу­та га је по­се­ћи­ва­ла за­ко­ни­та су­пру­га са њи­хо­вих тро­је де­це. Њи­хо­ви бо­рав­ци су про­ти­ца­ли у на­тег­ну­тој ти­ши­ни, све док не­тр­пе­љи­вост из­ме­ђу две же­не не би екс­пло­ди­ра­ла и убр­за­ла крај по­се­те.

Ам­не­сти­ја за по­ли­тич­ке не­ис­то­ми­шље­ни­ке ко­ју је Цар Ни­ко­лај ве­ли­ко­ду­шног про­гла­сио 1913. по­во­дом „300 го­ди­на вла­да­ви­не Ро­ма­но­ва“, омо­гу­ћи­ла је Гор­ком по­вра­так у Ру­си­ју по­чет­ком 1914. На­кон Ок­то­бар­ске ре­во­лу­ци­је и Ле­њи­но­ве смр­ти – пи­сца по­но­во ви­ђа­мо у Ита­ли­ји, ово­га пу­та на коп­ну, у Со­рен­ту.

Без нов­ца и по­ма­ло за­бо­ра­вљен, ка­ко је ка­сни­је твр­дио Сол­же­њи­цин, Гор­ки је при­хва­тио Ста­љи­но­ву по­ну­ду да се вра­ти у СССР а вест да је „слав­ни пи­сац на­пу­стио Му­со­ли­ни­је­ву фа­ши­стич­ку Ита­ли­ју и вра­тио се у до­мо­ви­ну“ да­ле­ко се чу­ла из звуч­ни­ка со­вјет­ској про­па­ганд­не ма­ши­не­ри­је. Та­ко је слав­ни Гор­ки за­у­век на­пу­стио оба­ле Ти­рен­ског мо­ра али је ле­ген­да о Ру­си­ма ко­ји су по­чет­ком 20. ве­ка иди­лич­ном ме­ди­те­ран­ском остр­ву да­ли ин­те­лек­ту­ал­ни шарм – оста­ла да жи­ви до да­нас.

До Ка­при­ја се сти­же бро­дом из На­пу­ља, Амал­фи­ја или Со­рен­та. По­врат­на брод­ска кар­та из Со­рен­та ко­ју смо ми пла­ти­ли ко­шта­ла је 38 евра по осо­би. Це­не на остр­ву су ве­о­ма ви­со­ке па ве­ћи­ну љу­ди ко­ју мо­же­те сре­сти до 18.30, ка­да од­ла­зи зад­њи тра­јект са Ка­при­ја – чи­не днев­ни по­се­ти­о­ци. Пред­ве­че ка­да они оду, Ка­при по­чи­ње да жи­ви свој мир­ни су­жи­вот ло­ка­ла­ца и бо­га­тих и екс­цен­трич­них го­сти­ју ко­ји бо­ра­ве у не­ком од хо­те­ла на остр­ву у на­ди да ће за­ка­чи­ти бар део ин­спи­ра­ци­је по­зна­тих лич­но­сти ко­је су ово ме­сто учи­ни­ли слав­ним.

Је­дан дру­ги слав­ни са­вре­ме­ник Мак­си­ма Гор­ког, до­ду­ше из пот­пу­но дру­ге дру­штве­не кла­се – та­ко­ђе је био ста­нов­ник овог остр­ва. Ал­фред Круп, је­дан од нај­бо­га­ти­јих љу­ди свог до­ба, ин­ду­стри­ја­лац чи­је пре­зи­ме је и да­нас си­но­ним за че­лик – про­во­дио је на Ка­при­ју не­ко­ли­ко ме­се­ци го­ди­шње. Од­се­дао је у чу­ве­ном хо­те­лу „Quisisana“, јед­ном од нај­ста­ри­јих и нај­ску­пљих хо­те­ла у Евро­пи. Круп је у ма­ри­на­ма остр­ва имао уси­дре­не две јах­те „Maya“ и „Пуритан“ али ње­го­во по­на­ша­ње на Ка­при­ју се мо­гло на­зва­ти сва­ка­ко са­мо не – пу­ри­тан­ским.

На­и­ме, пр­во је у про­ле­ће 1902. на­пуљ­ски лист „Мат­ти­но“ об­ја­вио текст о бо­га­том не­мач­ком ин­ду­стри­јал­цу (без на­во­ђе­ња име­на) ко­ји про­во­ди ле­та на Ка­при­ју и ор­га­ни­зу­је жур­ке, углав­ном са ло­кал­ним мла­ди­ћи­ма. Уско­ро су тек­сто­ве уз по­ми­ња­ње Кру­по­вог име­на по­че­ле да об­ја­вљу­ју со­ци­јал­де­мо­крат­ске но­ви­не у Не­мач­кој и афе­ра је кре­ну­ла да се ва­ља це­лом Евро­пом. По­себ­но је по­тен­ци­ра­на ње­го­ва ве­за са 18-го­ди­шњим фри­зе­ром и ло­кал­ним му­зи­ча­рем Адол­фом Ски­ја­ном. У ок­то­бру 1902. Кру­по­ва су­пру­га Мар­га­ре­та до­би­ла је ано­ним­но пи­смо са фо­то­гра­фи­ја­ма ор­ги­ја ње­ног су­пру­га. По­жа­ли­ла се њи­хо­вом кућ­ном при­ја­те­љу Ца­ру Вил­хел­му у же­љи да овај ути­че на ње­ног су­пру­га и за­шти­ти ње­го­ву ре­пу­та­ци­ју од ње­га са­мог. Ме­ђу­тим, Кај­зер је на­ре­дио да се су­пру­га ње­го­вог глав­ног сна­бе­да­ва­ча че­ли­ком за то­по­ве - од­ве­де из по­ро­дич­не ку­ће и сме­сти у ду­шев­ну бол­ни­цу „ка­ко би за­у­век за­ћу­та­ла“.

Со­ци­јал­де­мо­крат­ска штам­па је на­ста­ви­ла да пи­ше о скан­да­лу и све је за­вр­ши­ло Кру­по­вим са­мо­у­би­ством 22. но­вем­бра те исте 1902. го­ди­не. На ње­го­вој са­хра­ни Кај­зер је отво­ре­но оп­ту­жио но­ви­на­ре за смрт чу­ве­ног ин­ду­стри­јал­ца. Та­ко је ова вер­зи­ја „Смр­ти у Ве­не­ци­ји“ за­вр­ши­ла мно­го ма­ње по­е­тич­но од оне из ро­ма­на То­ма­са Ма­на, на­пи­са­не де­сет го­ди­на ка­сни­је.

Да­нас на „кра­ља че­ли­ка“ на Ка­при­ју под­се­ћа „Хотел Villa Krupp“ ко­ји се на­ла­зи у ви­ли у ко­јој је не­ка­да жи­вео Мак­сим Гор­ки и Виа Krupp – стр­ма ста­за ко­ја се од ви­ле спу­шта ка Марина Piccola на дру­гој стра­ни остр­ва а из­гра­дио је 1900 го­ди­не Ал­фред Круп. Ту се на­ла­зи по мом ми­шље­њу јед­на од мо­жда нај­леп­ших пла­жа на све­ту.

У го­ре­по­ме­ну­том Хо­те­лу Quisisana за ко­ји ка­жу да је по­треб­но со­бу ре­зер­ви­са­ти и до го­ди­ну да­на уна­пред, по­ред Кру­па жи­ве­ло је још не­ко­ли­ко по­зна­тих лич­но­сти од Оска­ра Вајл­да пре­ко Сид­ни­ја Шел­до­на, То­ма Кру­за и аме­рич­ког пред­сед­ни­ка Yеral­da Фор­да до Стин­га и Жан-Пол Сар­тра. Свој да­не у ег­зи­лу ов­де је про­во­дио и сврг­ну­ти еги­патски краљ Фа­рук И. Згра­ду у ко­јој је хо­тел по­ди­гао је ен­гле­ски док­тор Џорџ Сид­ни Кларк 1841. за по­тре­бе са­на­то­ри­ју­ма да би иста 20 го­ди­на ка­сни­је би­ла пре­тво­ре­на у лук­су­зни хо­тел и то је без пре­ки­да до да­нас, пу­них 157 го­ди­на.

„Ово ни­је ме­сто по мом уку­су!“, ре­као је бри­тан­ски пи­сац Гре­јем Грин ка­да је пр­ви пут кро­чио на остр­во. Он­да је 1948. ту ку­пио ма­лу ку­ћу и на­ред­них 40 го­ди­на се вра­ћао на Ка­при сва­ког ле­та. Ду­ги спи­сак по­зна­тих лич­но­сти ко­ји су жи­ве­ли и ства­ра­ли на Ка­при­ју не за­вр­ша­ва се са Гор­ким, Кру­пом и Гри­ном – ов­де су ра­до до­ла­зи­ли Грејс Ке­ли, Од­ри Хеп­берн, Ђор­ђо Ар­ма­ни, Ру­долф Ну­ре­јев, Со­фи­ја Ло­рен и Ер­нест Хе­мин­гвеј. На­рав­но – пр­ви „се­ле­бри­ти­ји“ на остр­ву ви­ли су рим­ски им­пе­ра­то­ри Аугу­стус и Ти­бе­ри­је ко­ји је сво­је зад­ње го­ди­не про­вео у Villi Јовис на вр­ху остр­ва.

Ка­да сам пре пет го­ди­на био на Ана­ка­при­ју, дру­гом, сла­би­је на­се­ље­ном де­лу остр­ва – от­крио сам још јед­ну уз­бу­дљи­ву би­о­гра­фи­ју ве­за­ну за Ка­при. Цаса Rossa – Цр­ве­на ку­ћа – нео­бич­на гра­ђе­ви­на у цен­тру Ана­ка­при­ја ве­зу­је се за Аме­ри­кан­ца Џона Кле­ја Мек­о­ве­на, пу­ков­ни­ка Кон­фе­де­ра­ци­је ко­ји је на­кон што је Уни­ја по­бе­ди­ла у гра­ђан­ском ра­ту - еми­гри­рао у „ста­ру до­бру Евро­пу“ и 1870. се на­се­лио на Ка­при­ју. Екс­цен­трич­ни пу­ков­ник је жи­вео са ло­кал­ном де­вој­ком са ко­јом је до­био и кћер­ку, а због буч­ног те­ме­ра­мен­та и ве­ли­ко­ду­шно­сти био је ве­о­ма по­пу­ла­ран на остр­ву. Ама­тер­ски се ба­вио ар­хе­о­ло­ги­јом и ску­пљао рет­ке умет­нич­ке пред­ме­те из це­лог све­та. Мек­ко­вен се пред смрт 1901. вра­тио у Луј­зи­ја­ну а ње­го­ва бри­жљи­во ску­пља­на ко­лек­ци­ја да­нас је из­ло­же­на у Цр­ве­ној ку­ћи.

 Ро­берт Чо­бан