O ostrvu Kapri i Ruskoj revoluciji

Iza­šli smo po­red ma­le auto­bu­ske sta­ni­ce ko­ja ima sa­mo tri li­ni­je (Marina Piccola, Anacapri i Marina Grande) i na zi­du po­red ve­li­kih osmrt­ni­ca od­mah sam ugle­dao pla­kat „Ru­ska ne­de­lja na Ka­pri­ju“. Za­in­te­re­so­va­la me je ve­za iz­me­đu ovog mir­nog me­di­te­ran­skog ostr­va i da­le­ke hlad­ne Ru­si­je.

Ru­sko-ja­pan­ski rat 1904-1905. ko­ji je iza­zvao ve­li­ki ot­por me­đu in­te­lek­tu­al­nim kru­go­vi­ma u Mo­skvi i Pe­tro­gra­du bio je za­slu­žan za to što je Ka­pri po­stao „naj­u­žni­je ru­sko ostr­vo“. Pr­vi je na Ka­pri sa svo­jom lju­bav­ni­com Ma­ri­jom An­dre­jev­nom do­šao ta­da već slav­ni Mak­sim Gor­ki. Na ne­mač­kom bro­du „Princess Irene“ sti­gli su 1906. u lu­ku Na­pulj iz Nju­jor­ka gde je slav­ni pi­sac sku­pljao no­vac za re­vo­lu­ci­o­na­re u Ru­si­ji. Tu, u Na­pu­lju, Gor­ki je pla­ni­rao gde da na­sta­vi ži­vot po­što bi po­vra­tak u Ru­si­ju zna­čio za­tvor ili iz­gnan­stvo u Si­bi­ru. Pre­po­ru­če­no mu je ostr­vo Ka­pri ko­je je zbog bla­ge kli­me po­go­do­va­lo nje­go­vom zdra­vlju dok je mir ru­ral­ne sre­di­ne bio ide­a­lan za pi­sa­nje.

Iako su pla­ni­ra­li da osta­nu sa­mo krat­ko, za­ve­de­ni le­po­tom ostr­va – pro­ve­li su na Ka­pri­ju pu­nih se­dam go­di­na. Za Gor­kim su na Ka­pri po­če­li da do­la­ze i broj­ni dru­gi Ru­si, pro­tiv­ni­ci car­skog re­ži­ma, po­li­cij­ske re­pre­si­je i ve­li­kih kla­snih raz­li­ka. Villa Blaesus na Ka­pri­ju u ko­joj su ži­ve­li Gor­ki i nje­go­va lju­bav­ni­ca, ubr­zo je po­sta­la ste­ci­šte ve­li­kog bro­ja ru­skih pi­sa­ca, glu­ma­ca, fi­lo­zo­fa, na­uč­ni­ka, mu­zi­ča­ra i dru­gih in­te­lek­tu­a­la­ca ko­ji su če­sto fo­to­gra­fi­sa­ni ka­ko sa ve­li­kim knji­žev­ni­kom na te­ra­si vile igra­ju šah. Me­đu nji­ma su bi­li – Alek­san­der Bog­da­nov, fi­zi­čar i pi­sac na­uč­ne fan­ta­sti­ke; knji­žev­ni­ci Ana­to­li Lu­na­čar­ski, Ivan Bu­njin i Le­o­nid An­dre­jev, fi­lo­zof Vla­di­mir Alek­san­dro­vič Ba­za­rov, te­nor Fjo­dor Iva­no­vič Ša­lja­pin i naj­zad – Vla­di­mir Ilič Le­njin, po­to­nji vo­đa Ok­to­bar­ske re­vo­lu­ci­je. Na te­ra­si vi­le se od­vi­ja­la pra­va po­li­tič­ka ško­la sa ži­vim di­sku­si­ja u ko­ji­ma je sa­njan i kre­i­ran iz­gled bu­du­ćeg so­ci­ja­li­stič­kog dru­šva.

Gor­ki je bio odu­še­vljen ostr­vom, ov­de je na­pi­sao ve­li­ki broj svo­jih de­la a jed­nom pri­li­kom je re­kao: „Ov­de se ose­ćam opi­je­nim bez da sam do­ta­kao vi­no!“. To­kom nje­go­vog bo­rav­ka na Ka­pri­ju, ne­ko­li­ko pu­ta ga je po­se­ći­va­la za­ko­ni­ta su­pru­ga sa nji­ho­vih tro­je de­ce. Nji­ho­vi bo­rav­ci su pro­ti­ca­li u na­teg­nu­toj ti­ši­ni, sve dok ne­tr­pe­lji­vost iz­me­đu dve že­ne ne bi eks­plo­di­ra­la i ubr­za­la kraj po­se­te.

Am­ne­sti­ja za po­li­tič­ke ne­is­to­mi­šlje­ni­ke ko­ju je Car Ni­ko­laj ve­li­ko­du­šnog pro­gla­sio 1913. po­vo­dom „300 go­di­na vla­da­vi­ne Ro­ma­no­va“, omo­gu­ći­la je Gor­kom po­vra­tak u Ru­si­ju po­čet­kom 1914. Na­kon Ok­to­bar­ske re­vo­lu­ci­je i Le­nji­no­ve smr­ti – pi­sca po­no­vo vi­đa­mo u Ita­li­ji, ovo­ga pu­ta na kop­nu, u So­ren­tu.

Bez nov­ca i po­ma­lo za­bo­ra­vljen, ka­ko je ka­sni­je tvr­dio Sol­že­nji­cin, Gor­ki je pri­hva­tio Sta­lji­no­vu po­nu­du da se vra­ti u SSSR a vest da je „slav­ni pi­sac na­pu­stio Mu­so­li­ni­je­vu fa­ši­stič­ku Ita­li­ju i vra­tio se u do­mo­vi­nu“ da­le­ko se ču­la iz zvuč­ni­ka so­vjet­skoj pro­pa­gand­ne ma­ši­ne­ri­je. Ta­ko je slav­ni Gor­ki za­u­vek na­pu­stio oba­le Ti­ren­skog mo­ra ali je le­gen­da o Ru­si­ma ko­ji su po­čet­kom 20. ve­ka idi­lič­nom me­di­te­ran­skom ostr­vu da­li in­te­lek­tu­al­ni šarm – osta­la da ži­vi do da­nas.

Do Ka­pri­ja se sti­že bro­dom iz Na­pu­lja, Amal­fi­ja ili So­ren­ta. Po­vrat­na brod­ska kar­ta iz So­ren­ta ko­ju smo mi pla­ti­li ko­šta­la je 38 evra po oso­bi. Ce­ne na ostr­vu su ve­o­ma vi­so­ke pa ve­ći­nu lju­di ko­ju mo­že­te sre­sti do 18.30, ka­da od­la­zi zad­nji tra­jekt sa Ka­pri­ja – či­ne dnev­ni po­se­ti­o­ci. Pred­ve­če ka­da oni odu, Ka­pri po­či­nje da ži­vi svoj mir­ni su­ži­vot lo­ka­la­ca i bo­ga­tih i eks­cen­trič­nih go­sti­ju ko­ji bo­ra­ve u ne­kom od ho­te­la na ostr­vu u na­di da će za­ka­či­ti bar deo in­spi­ra­ci­je po­zna­tih lič­no­sti ko­je su ovo me­sto uči­ni­li slav­nim.

Je­dan dru­gi slav­ni sa­vre­me­nik Mak­si­ma Gor­kog, do­du­še iz pot­pu­no dru­ge dru­štve­ne kla­se – ta­ko­đe je bio sta­nov­nik ovog ostr­va. Al­fred Krup, je­dan od naj­bo­ga­ti­jih lju­di svog do­ba, in­du­stri­ja­lac či­je pre­zi­me je i da­nas si­no­nim za če­lik – pro­vo­dio je na Ka­pri­ju ne­ko­li­ko me­se­ci go­di­šnje. Od­se­dao je u ču­ve­nom ho­te­lu „Quisisana“, jed­nom od naj­sta­ri­jih i naj­sku­pljih ho­te­la u Evro­pi. Krup je u ma­ri­na­ma ostr­va imao usi­dre­ne dve jah­te „Maya“ i „Puritan“ ali nje­go­vo po­na­ša­nje na Ka­pri­ju se mo­glo na­zva­ti sva­ka­ko sa­mo ne – pu­ri­tan­skim.

Na­i­me, pr­vo je u pro­le­će 1902. na­pulj­ski list „Mat­ti­no“ ob­ja­vio tekst o bo­ga­tom ne­mač­kom in­du­stri­jal­cu (bez na­vo­đe­nja ime­na) ko­ji pro­vo­di le­ta na Ka­pri­ju i or­ga­ni­zu­je žur­ke, uglav­nom sa lo­kal­nim mla­di­ći­ma. Usko­ro su tek­sto­ve uz po­mi­nja­nje Kru­po­vog ime­na po­če­le da ob­ja­vlju­ju so­ci­jal­de­mo­krat­ske no­vi­ne u Ne­mač­koj i afe­ra je kre­nu­la da se va­lja ce­lom Evro­pom. Po­seb­no je po­ten­ci­ra­na nje­go­va ve­za sa 18-go­di­šnjim fri­ze­rom i lo­kal­nim mu­zi­ča­rem Adol­fom Ski­ja­nom. U ok­to­bru 1902. Kru­po­va su­pru­ga Mar­ga­re­ta do­bi­la je ano­nim­no pi­smo sa fo­to­gra­fi­ja­ma or­gi­ja nje­nog su­pru­ga. Po­ža­li­la se nji­ho­vom kuć­nom pri­ja­te­lju Ca­ru Vil­hel­mu u že­lji da ovaj uti­če na nje­nog su­pru­ga i za­šti­ti nje­go­vu re­pu­ta­ci­ju od nje­ga sa­mog. Me­đu­tim, Kaj­zer je na­re­dio da se su­pru­ga nje­go­vog glav­nog sna­be­da­va­ča če­li­kom za to­po­ve - od­ve­de iz po­ro­dič­ne ku­će i sme­sti u du­šev­nu bol­ni­cu „ka­ko bi za­u­vek za­ću­ta­la“.

So­ci­jal­de­mo­krat­ska štam­pa je na­sta­vi­la da pi­še o skan­da­lu i sve je za­vr­ši­lo Kru­po­vim sa­mo­u­bi­stvom 22. no­vem­bra te iste 1902. go­di­ne. Na nje­go­voj sa­hra­ni Kaj­zer je otvo­re­no op­tu­žio no­vi­na­re za smrt ču­ve­nog in­du­stri­jal­ca. Ta­ko je ova ver­zi­ja „Smr­ti u Ve­ne­ci­ji“ za­vr­ši­la mno­go ma­nje po­e­tič­no od one iz ro­ma­na To­ma­sa Ma­na, na­pi­sa­ne de­set go­di­na ka­sni­je.

Da­nas na „kra­lja če­li­ka“ na Ka­pri­ju pod­se­ća „Hotel Villa Krupp“ ko­ji se na­la­zi u vi­li u ko­joj je ne­ka­da ži­veo Mak­sim Gor­ki i Via Krupp – str­ma sta­za ko­ja se od vi­le spu­šta ka Marina Piccola na dru­goj stra­ni ostr­va a iz­gra­dio je 1900 go­di­ne Al­fred Krup. Tu se na­la­zi po mom mi­šlje­nju jed­na od mo­žda naj­lep­ših pla­ža na sve­tu.

U go­re­po­me­nu­tom Ho­te­lu Quisisana za ko­ji ka­žu da je po­treb­no so­bu re­zer­vi­sa­ti i do go­di­nu da­na una­pred, po­red Kru­pa ži­ve­lo je još ne­ko­li­ko po­zna­tih lič­no­sti od Oska­ra Vajl­da pre­ko Sid­ni­ja Šel­do­na, To­ma Kru­za i ame­rič­kog pred­sed­ni­ka Yeral­da For­da do Stin­ga i Žan-Pol Sar­tra. Svoj da­ne u eg­zi­lu ov­de je pro­vo­dio i svrg­nu­ti egi­patski kralj Fa­ruk I. Zgra­du u ko­joj je ho­tel po­di­gao je en­gle­ski dok­tor Džordž Sid­ni Klark 1841. za po­tre­be sa­na­to­ri­ju­ma da bi ista 20 go­di­na ka­sni­je bi­la pre­tvo­re­na u luk­su­zni ho­tel i to je bez pre­ki­da do da­nas, pu­nih 157 go­di­na.

„Ovo ni­je me­sto po mom uku­su!“, re­kao je bri­tan­ski pi­sac Gre­jem Grin ka­da je pr­vi put kro­čio na ostr­vo. On­da je 1948. tu ku­pio ma­lu ku­ću i na­red­nih 40 go­di­na se vra­ćao na Ka­pri sva­kog le­ta. Du­gi spi­sak po­zna­tih lič­no­sti ko­ji su ži­ve­li i stva­ra­li na Ka­pri­ju ne za­vr­ša­va se sa Gor­kim, Kru­pom i Gri­nom – ov­de su ra­do do­la­zi­li Grejs Ke­li, Od­ri Hep­bern, Đor­đo Ar­ma­ni, Ru­dolf Nu­re­jev, So­fi­ja Lo­ren i Er­nest He­min­gvej. Na­rav­no – pr­vi „se­le­bri­ti­ji“ na ostr­vu vi­li su rim­ski im­pe­ra­to­ri Augu­stus i Ti­be­ri­je ko­ji je svo­je zad­nje go­di­ne pro­veo u Villi Jovis na vr­hu ostr­va.

Ka­da sam pre pet go­di­na bio na Ana­ka­pri­ju, dru­gom, sla­bi­je na­se­lje­nom de­lu ostr­va – ot­krio sam još jed­nu uz­bu­dlji­vu bi­o­gra­fi­ju ve­za­nu za Ka­pri. Casa Rossa – Cr­ve­na ku­ća – neo­bič­na gra­đe­vi­na u cen­tru Ana­ka­pri­ja ve­zu­je se za Ame­ri­kan­ca Džona Kle­ja Mek­o­ve­na, pu­kov­ni­ka Kon­fe­de­ra­ci­je ko­ji je na­kon što je Uni­ja po­be­di­la u gra­đan­skom ra­tu - emi­gri­rao u „sta­ru do­bru Evro­pu“ i 1870. se na­se­lio na Ka­pri­ju. Eks­cen­trič­ni pu­kov­nik je ži­veo sa lo­kal­nom de­voj­kom sa ko­jom je do­bio i kćer­ku, a zbog buč­nog te­me­ra­men­ta i ve­li­ko­du­šno­sti bio je ve­o­ma po­pu­la­ran na ostr­vu. Ama­ter­ski se ba­vio ar­he­o­lo­gi­jom i sku­pljao ret­ke umet­nič­ke pred­me­te iz ce­log sve­ta. Mek­ko­ven se pred smrt 1901. vra­tio u Luj­zi­ja­nu a nje­go­va bri­žlji­vo sku­plja­na ko­lek­ci­ja da­nas je iz­lo­že­na u Cr­ve­noj ku­ći.

 Ro­bert Čo­ban