ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Мачков подрум, па шта?!

Винске сорте које су се у наши крајевима гајиле у прошлости и из непознатих разлога одавно пале у заборав. Реч је о балканским сортама које су током времена напуштене, односно потиснуте из производње и данас више не станују у Срему.

У лепо смишљеној промоцији, у којој је било пуно симболике, под називом „Чувамо благо Фрушке горе”, госте је поздравила Милица Уверић у име домаћина Српске читаонице у Иригу, која је уз библиотеку прва код Срба. О локалним сортама Србије казивао је др Драгослав Иванишевић, професор Пољопривредног факултета у Новом Саду, а о пореклу липолиста и стремске зеленике вински новинар Томислав Ивановић.

Након краћег музичког интермеца Николе Пантелића, професора хармонике, Павле Радановић, сомелијер из „Винских путева”, говорио је о карактеристикама обеју сорти, подсећајући нас „како то ради Мачак”. Гостима се затим обратио власник подрума Сава Јојић Мачак и на крају прочитао неколико песама на тему вина које пристижу сваке године конкурсом за празник младог португизера у Иригу.

Свечаност је завршена уз богату трпезу и сремске специјалитете праћене сремском зелеником и липолистом из бербе 2024. Била је ово лепа прилика и да се подсетимо на нашег великог писца, књижевног критичара, есејисте, путописца, аутора драма, од којих је најчувенија „Бановић Страхиња”...

Сава Јојић је истакао да је Михиз на питање одакле је, с поносом говорио „из Ирига”, па шта?! То ме је подсетило на један давни разговор, који је с Михизом вођен на телевизији у Београду. Себе је назвао: „Ја сам провинцијалац”. На примедбу саговорника да је код нас реч „провинција" негативно одређење, нешто попут скученог духа, страх од непознатог, тзв. „паланачки дух”, он је искрено реаговао.

 „Ја сам заиста провинцијалац, у дословном смислу те речи. Рођен сам и рано детињство и основну школу завршио у једној сремској паланци, а гимназију учио и у основи се духовно формирао у једном другом сремском градићу. Провинција може да да детету, том малом човеку, као животно искуство и неке драгоцене вредности. 

На пример, чврстину и честитост патријархалног морала, снажно породично осећање и свест о одговорности за себе и за своје и у моралном и животном смислу, може да му да блискост са суседима, присно осећање природе, неба и да му да још једну велику драгоценост - свест да сви око њега знају ко је и чији је, да га доцније то брани и греје од велике опасности, од усамљеничке туге градског анонимитета. 

Ја сам Сремац. Не само то, но су и сви моји преци, и са очеве и са мајчине стране, без иједног изузетка, били Сремци. Мој отац Гојко Михајловић, био је свештеник. То је био и његов отац и његов деда и још неколико генерација попова...

Могло би се још пуно говорити о Бориславу Михајловићу Михизу, нашем последњем великом критичару старога кова, чије реченица је била права чар лепог писања, која „плени читаоца и својим смислом и својим ритмом и својом музиком”. Сећање на њега било је неминовно јер смо у кући у којој је он рођен и одрастао, а можда и због свега овога што збива у свету и на нашим улицама. А, можда, понајвише због вина које је у чаши. 

Зато реч-две прво о сортама на чијим чокотима се она рађају. Липолист, липовина или харшлевели у Мађарској, вероватно природни сејанац, који је, верује се, настао у Мађарској, у којој се највише и гаји, углавном у Токају, балканска је сорта. Пошто има име и на нашем језику претпоставља се да се гајила и у нашим крајевима, али се из непознатих разлога изгубила. 

Чокот је врло бујан, са снажним усправним ластарима. Грозд је дуг, често и до пола метра, цилиндрично-пирамидалан, растресит, до средње збијен. Бобице средње велике, округле, зеленожуте, покожица танка, обилно опрашена, месо сочно, неутралног укуса и мириса. У сазревању сасушује се. Даје врло високе приносе. 

Најбоље резултате постиже на сувим, топлим земљиштима, добро експонираних положаја у условима умерене климе, с дугим сушним раздобљима током зрења. Рађа редовно. Даје врло високе приносе. Слабо је отпорна на ниске температуре. Вино има сортни карактер, фини мирис на липов мед, пуно је, а после одлежавања од неколико година високог квалитета. Киселине су му нешто повишене.

 У Мађарској, је у великом проценту, заступљен у токајским винима, па је доста рађено и на његовој клонској селекцији. Један, од више добијених клонова, посађен је у Мачковом винограду.

Сремска зеленика - пореклом је из Паноније. Гајила се у Мађарској, у бившој Југославији и Румунији. Развија снажан чокот. Касно сазрева и високе је родности. Осетљива је на ниске температуре.

Реч је о две сорте великог биолошког потенцијала, са више позитивних карактеристика. Заслужиле су да у нашим виногорјима много раније буду испитане. То што је пропустила, и пропушта и даље, наука, преузео је на себе искусни виноградар Сава Јојић. Он је међу првима схватио да ми не можемо спречити климатске промене, али да им се можемо прилагодити.

 Сорте попут липолиста и сремске зеленике су напуштене због неотпорности на ниске температуре. Сад кад су оне осетно порасле, а сазревање убрзало, можда је дошло њихово време. Утолико пре што их краси и велика родност. Мудри Сремац је то осетио. „Мачаков подрум”, па шта?!