(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: Драгомир Вујковић, један од трофејних „ратника ринга” некадашње Југославије

Један од њих свакако је и Драгомир Вујковић, некадашњи великан боксерског ринга, репрезентативац СФР Југославије, вицешампион света на првенству планете одржаном 1978. године у Београду и носилац националног признања. 

Код оних старијих љубитеља спорта, остао је у сећању тај БАПС, јер су репрезентативци наше земље на њему освојили чак шест сребрних и једну бронзану медаљу. Једно од тих других места припало је Вујковићу, чији је ривал у финалу био легендарни Кубанац Теофило Стивенсон.

Али кренимо редом...

–  На свет сам дошао 4. априла 1953, на периферији Суботице, у Месној заједници Кер. Много врсних спортиста, можда не баш врхунских, али свакако запажених рукометаша и фудбалера, поникло је из тог краја. Нас три брата, Мирко, Марко и ја, спортом смо почели да се бавимо играјући фудбал, па је најстарији од нас – Мирко, био фудбалер суботичке Бачке, док је Марко био играч Спартака, а после је играо и за Партизан, односно Ријеку – каже. 

Иако је волео фудбал, у 15. или 16. години, схватио је како то није спорт за њега, јер је био изразити индивидуалац. 

– Тада сам одлучио да одем у боксерску салу и већ у следећој години постао сам омладински првак ондашње Југославије. Ипак, од прве дечачке љубави ни тада нисам одустао, па сам и даље играо мали фудбал. Понекад бих наступио и за ФК Братство, раднички клуб из мог града, где сам играо левог бека. Био сам прилично оштар и знало се да, како су говорили тада, ако је Драган позади, неће бити никаквих проблема по наш гол – присећа се.

Ипак, није Драган био без икаквог гена, тачније подстицаја да оде баш на „племениту вештину“.

–  Моји родитељи су тада навијали да се и даље бавим фудбалом, међутим, мој теча је био боксер и тренер, па ме је мотивисао да се определим за тај спорт. После титуле коју сам освојио, а захваљујући чињеници да сам представљао перспективу и постао репрезентативац, примао сам стипендију од клуба и Покрајине – додаје. 

Када је напунио 17 година, тренер Пишта Енгелбрехт уочио је да је Драган конкретан борац и, баш на свој рођендан, добио је специјалну дозволу и почео да се бори са сениорима. 

– Сећам се да сам први меч имао у Зрењанину, против Лукача, тада врхунског такмичара, и добио сам га. Нанизао сам потом још неколико борби и победа у Првој југословенској лиги, 1970. постао сам члан државног тима, наступајући у полусредњој, а после само три меча, стицајем околности, прешао сам у средњу категорију – каже. 

Одмах су почели да наилазе Вујковићеви успеси и на међународној сцени.

–  Постао сам првак Балкана, освојио сам злато и у веома озбиљној конкуренцији на Медитеранским играма у Измиру. Обавезе у рингу постајале су све веће, па сам 1974. с репрезентацијом отишао на прво Светско првенство у Хавани. У прва два сусрета савладао сам представнике Уганде и Марока, да би ми потом ривал био Румун Настак, којег сам раније победио на рингу у његовој земљи. Био је то дуел у полуфиналу и не знам како су смели... Знате, тада Југославија није била у источном блоку, а већину судија чинили су представници земаља које су биле чланице Варшавског пакта. Укратко, био сам много бољи, просто га демолирао, а победа је припала Румуну. Он је отишао у финале, мени је припала бронза – присећа се.

Бокс је одавно препознат као спорт у којем је утицај судија изузетан, што је Вујковић тада осетио и на својој кожи.

–  Губио сам мечеве по Европи за које сам био сигуран да ћу победити. Ситуација у Америци била је другачија... Примера ради, у Мемфису ми је 20.000 људи аплаудирало за оно што сам приказао, а ја сам мислио да ме зезају. У боксу су важни општа физичка спрема и таленат, односно оно што си, као основне елементе, прихватио у свом развоју. Био сам полудефанзивац, који је умео да ради предњом руком. Тренер Пишта ми је омогућио да завршим вишу боксерску школу, озбиљно сам схватао сваку борбу и то је доносило резултат. На судије, нажалост, нисам могао да утичем, то је више била политика – каже.

После 1974. године, сам Драган признаје да се мало и опустио, када је свакодневни живот био у питању.

–  Почео сам да идем по естради, певачи су ме водили као госта, имао сам и скеч са Чкаљом, што је умањило квалитет мојих тренинга. Због тога сам губио неке борбе, које није требало, али време је ишло даље. Било је и тада победа на Балканијадама и Медитеранским играма, а онда је наишло Светско првенство 1978. у Београду... До тада, представници источних земаља нису ишли на запад и обрнуто, а на БАПС-у се појавила комплетна планетарна елита – додаје.

На том првенству, Вујковић, који није био капитен наше селекције, нашао се у тешкој категорији.

– Тренер Бруно Храстински био је изузетни кликераш. Већ тада сам боксовао за свој клуб у тој конкуренцији, па је одлука била да Слободан Качар наступи у средњој, Тадија у полутешкој, а ја да одем међу тешкаше, због искуства и квалитета. Сећам се да смо званично мерење имали у великој сали где је било поређано 10 вага, па је сваки од нас стајао уз кантар који је био намењен борцима за ту категорију. Када ме је видео међу тешкашима, велики Теофило Стивенсон, мој каснији ривал у финалу, гуркао ме је и говорио да сам промашио вагу. Када је коначно схватио да ћу заиста бити у конкуренцији с њим, почео је да врти главом, јер је знао да сам био веома брз и прави виртуоз на ногама – каже. 

До уласка у финални сусрет, Вујковић је имао четири изузетно тешке борбе.

– Имао сам трему, јер су то били људи тежи од мене и по 25 килограма, уз то и веома спремни борци – вели. – Мислим да је БАПС био једини шампионат где су представници једне тако мале земље, каква је Југославија била у глобалним размерама, освојили толико медаља. Чак смо у неким борбама били можда и оштећени, али смо, упркос свему, стигли до чак седам одличја. Редом сам побеђивао Пољака Скжеча, па тада знаног Бугарина Сувајџијева, а у полфиналу и Источног Немца, 106 килограма тешког и невероватно снажног, прави тенк на ногама, Јиргена Вархангела. Међутим, при крају те борбе пукла ми је аркада, али сам га савладао. После меча, три сата ми је др Бранко Остојић шио аркаду и ставио ми, чини ми се, шест шавова. Повреда је била савршено скривена, премазана козјом машћу, јер да није, сходно правилима, не бих смео да изађем на финални меч са Теофилом Стивенсоном, најбољим аматерским боксером свих времена, троструким олимпијским и светским прваком. А ја сам то свим срцем желео...

И тако, на ред је дошло и финале, у којем су се нашла, барем по грађи, два неравноправна борца.

– Одбоксовао сам прву рунду врло добро, чак је и добио 19:18, желећи да донесем Југославији злато. Све сам радио онако како је и требало, држећи тоталну дистанцу, чак сам понекад и бежао по рингу и избегавао да будем сатеран у угао. Ипак, негде пред крај, добио сам јак и незгодан ударац у плексус, а, уз то, повређена аркада почела је да флисује. На паузи, Храстински ме је питао шта да радимо, а ја сам му рекао да мислим да је меч готов, да нећемо даље и одустао сам, додуше тешка срца, од даље борбе. Било ми је јако криво, али... По проглашењу победника, Теофило ми је подигао руку у ваздух, јер сам га, и поред свега, прилично изненадио. Данас када се свега присетим, јесам очекивао да ћу се у Београду добро борити, јер сам био доста бржи од ривала, али да сам мислио да ћу стићи до финала, искрено, то баш и нисам – признаје.

 Највеће разочарање током богате каријере Драгомир Вујковић је доживео на Олимпијским играма у Монтреалу, 1976.

– Тада сам био у феноменалној форми и побеђивао редом све ривале у средњој категорији. Први сусрет сам имао с Енглезом, фаворитом, ког сам савладао. У другом колу очекивао ме је кубански боксер, ког сам пре тога савладао на Купу Странџат у Бугарској. Међутим, од пет арбитара, тројица су била из источноевропских земаља... Две рунде сам беспрекорно одрадио и био видно бољи, а онда, јер сам знао да ми следи дуел с Русом у полуфиналу, постао сам дефанзивнији, боксовао на дистанци, са жељом да ме ривал не дохвати, а да му задам покоји ударац. И поред свега, арбитри су доделили победу Кубанцу с 3:2 и било ми је то једно од највећих разочарања у каријери, јер сам изгубио борбу коју, заправо, нисам изгубио. После су ми се извињавали, али од тога нисам имао ништа – додао је Драгомир Вујковић, човек који се није опробао и у професионалном рингу. 

Иако је тренирао с Парловом, због изненадне смрти Бранкинија, чувеног италијанског менаџера који је требало да му организује борбе, деби није дочекао. Каријеру је завршио у 31. години, боксујући у Немачкој, а потом и у матичном Спартаку, где је био и тренер.