Ходочашће по Галилеји, завичају сина божјег

Најважније место је сигурно Назарет (арапски: Насирија). Али оно, на лепом и питомом делу Свете Земље, није увек сматрано сјајним - већ „пасивним крајем“. О томе сведочи Библија. „Филип нађе Натанаила и рече: за кога Мојсије у закону писа и пророци, нађосмо га, Исуса сина Јосифова из Назарета. А Натанаило ће: из Назарета може ли бити што добро? Рече Филип: Дођи и види.“ Не баш ласкаво. Али, „Назарећани“, Назарени и остали који су добили име по овом граду прославише га.

Један је од најхришћанскијих у Израелу и донедавно доминантно арапски и хришћански, истовремено. Најважнији споменици су везани за Благовести, односно „лепу вест“ коју је Арханђел Гаврило донео Марији да ће родити Сина Божјег. Како су православци и католици стандардно у неслози око доктрина, православци су саградили цркву Светог Гаврила непосредно уз Маријин извор, где је, наводно, Гаврило Марији шапнуо вест док је пунила коршове водом са кладенца. Црква је мала и шармантна, има и спроведену воду са Врела, која се може наточити у подруму. Споља су мозаици, поклон Украјине, што сам успео подучити и нашег водича који није знао ћирилицу.

Низ улицу је много монументалнија католичка базилика Благовести. Подигнута је 1969. (православну је саградио 750. руски кнез) и на месту је другог примања Благовести. Шта је ту тачно? И једно и друго. Православци се држе првог примања Благовести, по апокрифном Протојеванђељу Јаковљевом, дакле, крај Врела, док католици тврде да се апокрифни списи не рачунају и само је Јеванђеље по Луки меродавно, јер је на повратку својој и Јосифовој кући Марија чула глас Гаврилов: „Радујсја, благодатна ђево!“ На арамејском. Стога је за претпоставити, базилика зидана на кући Јосифа и Марије. Импресивна је, има мурале Богородице и Христа на много језика, а упечатљиви су азијски, где су приказани као припадници жуте расе у локалној одећи. Постоје горња и доња црква, која је упечатљивија.

Водичи показују и собе где су током великих врућина обитавали чланови Исусове породице. Оне су пре 2.000 година - исклесане у пећинама. Остатак града је арапски. Мурали препознатљивог дечака-избеглице симболизују бежање Арапа из новоформираног Израела 1948. Наиме, оснивање нове државе код Арапа се тумачи као „Накба“ - катастрофа. Израелске власте не бришу мурале и графите, правдајући то „демократијом и плурализмом мишљења“. Политику на страну, у Хаифи се сви слажу прилично лепо, у Назарету су већином Арапи и град има блискоисточне елементе: базаре и уске уличице. Мада, сувенири су преовлађујуће хришћански. Много су јефтинији него у остатку Израела, а плус је ово, ипак, Исусов град. Ако кажете да је Исус „рођен у Назарету“ као лапсус, нећете баш испасти јако глупи. Јер, неки тумачи Библије сматрају да је Исус заиста рођен овде, а не у Витлејему.

Јордан извире из Галилејског језера у месту Јарденит, званично начињеном после 1948. за место где се обављају крштења, јер је оригинално Каср ел-Јахуд остало у Јордану код града Јерихона (сад у Палестини). Данас је у Јардениту велики визиторски центар и све је безбедно, али душа ипак вуче у Каср ел-Јахуд, јер тамо се Исус крстио. Углавном, одличан потез и добар покушај скретања туриста. На Галилејском језеру се свашта дешавало у Библији. Овде су рибарили Петар и остали, а Исус корачао по води. Ту је и дом Петров, град Капернаум (Кфар Нахум), где су живели и апостоли Андрија, Јаков и Јован, те порезник Марија. Једне суботе овде је Исус излечио човека кога су запосели злодуси, а после и Петрову ташту од грознице. Излечио је и одузетог, ту је римски центурион замолио Исуса да му излечи слугу, а било је још чудесних излечења. Исус је прво јако волео Капернаум, а кад га видите јасно и зашто: на обали плавог језера, у зеленилу, обиљу, много је питомији и лепши од планинског Назарета. Исус је ту направио центар свог проповедања, али, авај, није то Капернаумљанима била доста, па је Исус био разочаран толико да их је проклео: „И ти, Капернауме, који си се до небеса подигао, до пакла ћеш пропасти: јер да је у Содому била чудеса што су у теби, остао би до данас.“

И Беседа на гори је одржана у Галилеји, а јер нема пуно брда у том крају, највероватније на месту где је сад малецна католичка црква Блаженстава. Беседа је позната по, рецимо, изразу „Не суди да ти се не би судило“, а Исус је спомињао и окретање другог образа. Табху је место где је Исус нахранио и напојио 5.000 људи, умноживши пет хлебова и две рибе. (Стих песме ЕКВ „Буди сам“ спомиње „Треба ми соба да примим 5.000 људи са дигнутим чашама“.) Другом приликом је Исус исто тако мултипликовао рибе и хлебове да нахрани њих 4.000. У питомој Табхи је и црква која о томе сведочи. Ту се и четврти пут појавио након васкрсења, а и рекао Петру да ће га он наследити. Није то било „ако се мени нешто деси, ти ћеш водити Цркву“, већ пре „пошто ми се већ десило, ти ћеш водити Цркву“. Одатле и цела нит примата Католичке цркве, што је већ друга прича. Док су зраци сунца падали на језеро, у коме се јеврејски религиозни туристи купају у Тиберијади, а кибуци су свуда около, пало ми је на памет да је по свакој стази вероватно Исус ходио, а на сваком камену можда он седео. Загазио сам у воду, али сасвим небожански упадао све дубље у њу. Једини ко је успео да уради исто што и Исус је један гуштер: Исусов, који хода по води. Сетих се Yonija Депа који као пират с Кариба имитира Исусовог гуштера кад трчи. По сувом. А све је почело крај плаве воде Галилејског језера.

 Александар Игњатовић