Hodočašće po Galileji, zavičaju sina božjeg

Najvažnije mesto je sigurno Nazaret (arapski: Nasirija). Ali ono, na lepom i pitomom delu Svete Zemlje, nije uvek smatrano sjajnim - već „pasivnim krajem“. O tome svedoči Biblija. „Filip nađe Natanaila i reče: za koga Mojsije u zakonu pisa i proroci, nađosmo ga, Isusa sina Josifova iz Nazareta. A Natanailo će: iz Nazareta može li biti što dobro? Reče Filip: Dođi i vidi.“ Ne baš laskavo. Ali, „Nazarećani“, Nazareni i ostali koji su dobili ime po ovom gradu proslaviše ga.

Jedan je od najhrišćanskijih u Izraelu i donedavno dominantno arapski i hrišćanski, istovremeno. Najvažniji spomenici su vezani za Blagovesti, odnosno „lepu vest“ koju je Arhanđel Gavrilo doneo Mariji da će roditi Sina Božjeg. Kako su pravoslavci i katolici standardno u neslozi oko doktrina, pravoslavci su sagradili crkvu Svetog Gavrila neposredno uz Marijin izvor, gde je, navodno, Gavrilo Mariji šapnuo vest dok je punila koršove vodom sa kladenca. Crkva je mala i šarmantna, ima i sprovedenu vodu sa Vrela, koja se može natočiti u podrumu. Spolja su mozaici, poklon Ukrajine, što sam uspeo podučiti i našeg vodiča koji nije znao ćirilicu.

Niz ulicu je mnogo monumentalnija katolička bazilika Blagovesti. Podignuta je 1969. (pravoslavnu je sagradio 750. ruski knez) i na mestu je drugog primanja Blagovesti. Šta je tu tačno? I jedno i drugo. Pravoslavci se drže prvog primanja Blagovesti, po apokrifnom Protojevanđelju Jakovljevom, dakle, kraj Vrela, dok katolici tvrde da se apokrifni spisi ne računaju i samo je Jevanđelje po Luki merodavno, jer je na povratku svojoj i Josifovoj kući Marija čula glas Gavrilov: „Radujsja, blagodatna đevo!“ Na aramejskom. Stoga je za pretpostaviti, bazilika zidana na kući Josifa i Marije. Impresivna je, ima murale Bogorodice i Hrista na mnogo jezika, a upečatljivi su azijski, gde su prikazani kao pripadnici žute rase u lokalnoj odeći. Postoje gornja i donja crkva, koja je upečatljivija.

Vodiči pokazuju i sobe gde su tokom velikih vrućina obitavali članovi Isusove porodice. One su pre 2.000 godina - isklesane u pećinama. Ostatak grada je arapski. Murali prepoznatljivog dečaka-izbeglice simbolizuju bežanje Arapa iz novoformiranog Izraela 1948. Naime, osnivanje nove države kod Arapa se tumači kao „Nakba“ - katastrofa. Izraelske vlaste ne brišu murale i grafite, pravdajući to „demokratijom i pluralizmom mišljenja“. Politiku na stranu, u Haifi se svi slažu prilično lepo, u Nazaretu su većinom Arapi i grad ima bliskoistočne elemente: bazare i uske uličice. Mada, suveniri su preovlađujuće hrišćanski. Mnogo su jeftiniji nego u ostatku Izraela, a plus je ovo, ipak, Isusov grad. Ako kažete da je Isus „rođen u Nazaretu“ kao lapsus, nećete baš ispasti jako glupi. Jer, neki tumači Biblije smatraju da je Isus zaista rođen ovde, a ne u Vitlejemu.

Jordan izvire iz Galilejskog jezera u mestu Jardenit, zvanično načinjenom posle 1948. za mesto gde se obavljaju krštenja, jer je originalno Kasr el-Jahud ostalo u Jordanu kod grada Jerihona (sad u Palestini). Danas je u Jardenitu veliki vizitorski centar i sve je bezbedno, ali duša ipak vuče u Kasr el-Jahud, jer tamo se Isus krstio. Uglavnom, odličan potez i dobar pokušaj skretanja turista. Na Galilejskom jezeru se svašta dešavalo u Bibliji. Ovde su ribarili Petar i ostali, a Isus koračao po vodi. Tu je i dom Petrov, grad Kapernaum (Kfar Nahum), gde su živeli i apostoli Andrija, Jakov i Jovan, te poreznik Marija. Jedne subote ovde je Isus izlečio čoveka koga su zaposeli zlodusi, a posle i Petrovu taštu od groznice. Izlečio je i oduzetog, tu je rimski centurion zamolio Isusa da mu izleči slugu, a bilo je još čudesnih izlečenja. Isus je prvo jako voleo Kapernaum, a kad ga vidite jasno i zašto: na obali plavog jezera, u zelenilu, obilju, mnogo je pitomiji i lepši od planinskog Nazareta. Isus je tu napravio centar svog propovedanja, ali, avaj, nije to Kapernaumljanima bila dosta, pa je Isus bio razočaran toliko da ih je prokleo: „I ti, Kapernaume, koji si se do nebesa podigao, do pakla ćeš propasti: jer da je u Sodomu bila čudesa što su u tebi, ostao bi do danas.“

I Beseda na gori je održana u Galileji, a jer nema puno brda u tom kraju, najverovatnije na mestu gde je sad malecna katolička crkva Blaženstava. Beseda je poznata po, recimo, izrazu „Ne sudi da ti se ne bi sudilo“, a Isus je spominjao i okretanje drugog obraza. Tabhu je mesto gde je Isus nahranio i napojio 5.000 ljudi, umnoživši pet hlebova i dve ribe. (Stih pesme EKV „Budi sam“ spominje „Treba mi soba da primim 5.000 ljudi sa dignutim čašama“.) Drugom prilikom je Isus isto tako multiplikovao ribe i hlebove da nahrani njih 4.000. U pitomoj Tabhi je i crkva koja o tome svedoči. Tu se i četvrti put pojavio nakon vaskrsenja, a i rekao Petru da će ga on naslediti. Nije to bilo „ako se meni nešto desi, ti ćeš voditi Crkvu“, već pre „pošto mi se već desilo, ti ćeš voditi Crkvu“. Odatle i cela nit primata Katoličke crkve, što je već druga priča. Dok su zraci sunca padali na jezero, u kome se jevrejski religiozni turisti kupaju u Tiberijadi, a kibuci su svuda okolo, palo mi je na pamet da je po svakoj stazi verovatno Isus hodio, a na svakom kamenu možda on sedeo. Zagazio sam u vodu, ali sasvim nebožanski upadao sve dublje u nju. Jedini ko je uspeo da uradi isto što i Isus je jedan gušter: Isusov, koji hoda po vodi. Setih se Yonija Depa koji kao pirat s Kariba imitira Isusovog guštera kad trči. Po suvom. A sve je počelo kraj plave vode Galilejskog jezera.

 Aleksandar Ignjatović