ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Вина са потписом Фрушке

Вековима напуштеном и запарложеном, препуштеном самониклом растињу, коровима и макији. „Ћелава лепотица”, говорили су мудри Сремци, за такве потесе без лозе.

Е, ту „ћелаву лепотицу”, оплеменили су власници винарије „Брег”, обукли је лозом, негују и мазе, а она им узвраћа, вином достојним најзахтевније трпезе. Власници винарије отац Драган и син Немања Стевановић се не шале. Њихови виногради нису оманули ни у прошлогодишњој берби, у години тропских врућина и суше каква се не памти. Вина из ње представља нам главни енолог Борис Ковач, познати виноградар, винар и дегустатор у Француској. Иначе, Новосађанин, син нашег великог винарског познаваоца вина, др Владимира Ковача.
 

Дегустацију смо, прошле недеље, започели са нашом новом сортом сила, створеном у сремскокарловачком Институту за виноградарство и винарство. Реч је о високо квалитетном вину, пуном свежине, елеганције и финоће. Мирише на свежи грејпфрут, којег прати цвет багрема. У укусу превладавају агруми, међу којима се истиче зелени лимун. Захваљујући умереној минералности, оставља дуги траг у устима. Идеалан пратилац печеној риби, и речној и морској, као и димљеним наресцима, јагњећим котлетима, похованој пилетини, бечкој шницли.  И као аперитив задовољило би сваког љубитеља вина. 

Лепо је чути да је сила светска сорта, није само наша. Није јој била потребна „Шенгенска виза”, већ неколико година производе је и нуде страни расадничари, међу којима и онај највећи на свету VCR у Раушеду у Италији. Крчединска винарија је у свом сортименту дала предност сили, али није заборавила ни грашац бели или италијански ризлинг, како смо га звали искључиво све донедавно. Он је био и остао, вероватно је и да ће још дуго бити, прва панонска винска сорта. 

И у Крчедину се потврђује као право и озбиљно суво бело вино. „Што сувље то боље”, кажу његови љубитељи. Гурманско вино. У њему се „назире кремен, окићен воћним карактером (зелена сочна јабука), а завршава се фином сладуњавом горчином, која тражи нови гутљај”. „Побратими су јој: паприкаш, телећа коленица у сачу, пржена свежа кобасица, хладна прасетина, словачки кулен с кимом, или једноставно кајмак на прженом хлебу”, рече Борис. 

На питање како би Французи примили овај грашац испричао је  да у земљи Гала, великом произвођачу и потрошачу острига, креирају посебна вина за њихову пратњу. И да је „Брегов” грашац равноправан њима ако не и бољи од њих.
Уследило је вино најраспрострањеније беле сорте на свету - шардоне. Волели га или не он је краљ белих вина. Називан је разним именима. Међутим, без обзира на све те примедбе не може се порећи да му је место у „сали славних”. 

Осим у својој родној Бургундији, он своје корење пушта било где да га посадите. И даје вина различитих арома и укуса у зависности од тога где расте. И пружа задовољство и афирмисаним љубитељима вина и онима који први пут држе чашу вина у руци. Добро познајући наше шардонее, примећујем да се крчедински по много чему разликује од свих иних. Борис ми одговара да је то резултат посебног избора осам њених клонова и њихове купаже у берби, а не у цистерни. 

Тамјаника ме је најпријатније изненадила. Ова мускатна сорта никад ме није посебно привлачила. Њен прејак, агресиван флорални карактер (јасмин, јоргован, црвена ружа...) није ми лежао. Доживљавам их као масну прасетину: два мала парчета и доста! У винарији „Брег” су овој прастарој сорти приступили на неки свој, посебан, начин. 

Савременом технологијом прецизним мементом бербе (што Борис Ковач посебно наглашава) и одговарајућом применом енолошких поступака у току ферментације, добили су најелегантнију тамјанику коју сам пробао до сада.  Чују се њене лепе, умерене киселине, извесна сланост, дуги укус, орашаст и воћан. Речју, савршен баланс ароме и свежине. 

Од пино ноара „Брег” лансира два занимљива вина. Први је розе, добијен од самотока, који ферментише на ниским температурама. Тиме се добија вино са мирисом на јагоду, нешто попут некадашњих популарних бомбона и жвака. Свилено и елегантно.

Боја му је нежна, Французи би рекли попут човекове коже или ока јаребице. Овај стил розеа веома је тражен у свету. Може да се пије сам, без јела. Или уз воћне салате, суве торте, бисквит с воћем и кремом. 

Од дела кљука који се пресује, након одвајања самотока, добијено је вино „ни розе ни црвено”, названо ружа. Оба имају своје присталице. За разлику од Француза, код нас ружа, за сада, има више симпатија.