ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Грашац у браку с тамњаником

Пет платинастих медаља, у пет месних винарија, хладно је дочекано и у самим Сремским Карловцима. То нико није обележио и забележио. Ни винари, ни општинске институције, па ни Туристичка организација, локални ресторани, угоститељи, хотелијери... Баш нико. Зашто?
 

Мој одговор би био: „Сремац се најлепше осећа са гостом у подруму. Ту је он у свом елементу, уверен у своје добро вино, осећа се надмоћно и самоуверено. Помало је и хвалисав. Прави газда и добар домаћин. Сигуран у све. Чека ваш суд, уверен да ћете рећи да је вино изврсно. Та нисте ви први у његовом подруму.”
 

Прича о награђеном вину verus GT, о коме је данас реч, винарије „Верус Киш”, била би непотпуна и куса ако би прескочили заслуге легендарног Славка Киша. Елем, овој велики поштовалац грашца белог, аутор је винограда из којих је брано грожђе које чини кичму и тело управо награђеног вина. Подигао их је на идеалним сунчевим ловиштима: Чушилово, Липовац, Матеј, Крстушевина и Димши до, почетком деведесетих година прошлог века. 
 

Једно од првих вина добијених из њих ушло је у новију историју сремског, па ако хоћете, и југословенског винарства. На мајско оцењивање, на Међународном пољопривредном сајму у Новом Саду, познато као наше државно првенство, почетком деведесетих, стигла су први пут после Другог светског рата и приватна вина.

Четворица винара усудила су се да прваке својих коноба сукобе с реномираним и моћним винима великих и, до тада, неприступних друштвених асова. И замало да се догоди чудо. У категорији најмасовнијих, белих вина, шампионска титула првака државе за прса је измакла капљици прерађеној и однегованој у једном малом, старом сремскокарловачком лагуму.
Као и у спорту, следио је „плеј-оф”. 

Победио је карловачки ризлинг, али „Навипов”, берба 1990. Звучи парадоксално, али тиме су сви били задовољни. Организатори сајма пре свих: шампионска титула припала је вину највеће винске куће у земљи, (добром платиши), која сваке године улаже велики новац за презентацију својих вина и других пића на нашој највећој смотри пољопривреде. Задовољни су били и чланови жирија, јер би, како ми тада искрено рече председник Комисије др Влада Ковач, пале велике сумње и приговори, да је било другачије.

Најзадовољнији од свих био је Славко Киш!
„Презадовољан сам освајањем велике златне медаље и, наравно, почашћен што је мој италијански ризлинг био у борби за сам врх. Потврдило се да и ми, мали приватници, можемо и имамо шта да кажемо у винарству. Да је он постао шампион била би срамота за винарију у којој штабови људи, врхунских стручњака и зналаца брину о вину и његовој судбини. И што је најважније, ради се о победнику, објективно најбољем, коме ништа (не) недостаје.” Показаће се ускоро да је поменута епизода била почетак враћања старе славе вековној винској престоници Фрушке горе.
 

Вина Славка Киша су међу највиђенијима. Предњачи у много чему. Први је прихватио инокс судове. У схватању значаја хигијене, такође. „У подруме се у папучама улази.” Пушење најстроже забрањено. Сарађује са нашим врхунским стручњацима. Велики је противник пластике. Вино је не трпи, говорио је. Одбијао је да га точи у пластичне канистре, уз осмех и објашњење да се у њима квари оно у шта је он уложио огроман труд и љубав, да би оно било што боље.

 Својим наследницима Славко је оставио винограде али и велики углед и име које је стицао све до своје смрти у 85. години. У поменутој епизоди 1991, кад се његов грашац борио у финалу за првака Југославије, имао је 61 годину. Његови наследници винограда су унука Тамара и њен супруг Синиша Попов. Поред дединих 5,5 хектара засадили су 2014. још два и сада су власници 7,5 хектара. Своју верност деди исказали су именом своје винарије Верус Киш. Освајањем најновијег признања, потврдили су да достојно бране и велики углед који иде уз презиме Киш. Мираз који је већи и од самих винограда. 

У разговору са Синишом о награђеном вину, примећујем да је Славко Киш био велики поштовалац сортних вина, са великим подозрењем говорио је о купажама.  Мој саговорник, Синиша Попов, спремно узвраћа: „Имали смо то на уму, али он нас је учио и да треба трагати за нечим новим, експериментисати, играти се и дотеривати вино, да не буде ни чупаво ни мусаво. Уверен сам да би био поносан на ову нашу купажу грашца и тамњанике”.
 

У сарадњи са консултантом винарије, енологом Тањом Ђуричић, са којом винарија сарађује већ две године, креирана је ова занимљива и оригинална мешавина две наше одомаћене сорте. Грашевину су брали две недеље раније, да би сачували њену свежину, и помешали је са тамњаником која је модификовала ароматику и алкохол. 

За годину дана verus GT освојио је тржиште амбалажом и квалитетом. Прва боца купљена је привучена етикетом и опремом боце, а друга и све наредне садржајем прве боце. Деда Славко није волео купаже, али сам сигуран да би био поносан на овај брак „његове” грашевине. Грашцу као пијућем вину нашег народа, винарија „Верус Киш” приредила је угодно изненађење овом занимљивом креацијом. 
 

У исто време, сведоци смо да неке винарије, експериментишући са селекционисаним квасцима, желе да добију грашевину са другачијим одликама од њених, као на пример да поприми ароме траминца и совињона. Одговор винарије „Верус Киш” је да се то, уместо франкенштајновским поступком, може постићи једноставнијим, природним путем. Добили су занимљив резултат мирисне питкости грашевину са тамњаником.