ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Париско злато Крчедину

На најутицајнијим међународним оцењивањима у главном граду Француске, позлаћена су два вина винарије „Брег” у Крчедину. Розе и шардоне. Оба из бербе 2004. Реч је о признањима која се ретко и тешко освајају.

У Француској постоје многа локална винска такмичења, а међу најважнијим у свету су Mondial du Rose, на коме се такмиче само розеи из целог света и Vinalies Internationales, основан 1994. године. Оба се одржавају у Паризу. 

На првом се златом окитио розе од пинова црног, а на другом најпознатијем интернационалном такмичењу вина из читавог света, шардоне. Оба винарије „Брег”, од грожђа убраног с чувеног потеса Јанда на Фрушкој гори. О њима је већ било речи у последња два броја „Недељног ручка”. 

Осећам потребу да читаоцима објасним тврдњу да се ради о најутицајнијим и најважнијим међународним оцењивањима. Лондонски Декантер је код нас много познатији и цитиранији и нашим винарима много ближи и дражи. На њему се оцењује и по 20.000 вина, а на француским само по неколико хиљада. 

У Лондону сви добијају медаље. На два Француска, по правилу Међународне организације за лозу и вино, чији је члан и Србија, само најбоља вина, максимум 30 одсто свих изложених може да добије медаљу. 

Примера ради, на 31. Vinalies Internationales, који је управо одржан од 28. фебруара до 4. марта, додељено је само 800 медаља (сто сребрних и златних), од укупно 2.684 изложених вина. 

Покровитељи париских такмичења су три најпосвећеније и најрепрезентативније организације у винској индустрији: поменути OIV, Међународна унија енолога и Светска федерација великих међународних такмичења вина и жестоких пића, којих тренутно има петнаестак. 

Управо зато су успеси на оцењивањима у Паризу поуздана препорука и референца за сваког љубитеља вина. Три велике светске асоцијације су гаранција квалитета која додељује стручни жири.
 

Париска признања нашим винима истински су ме обрадовала, али ме нису изненадила. Дегустирајући их у винарији „Брег” у Крчедину, неколико дана пре него што их је вредновао међународни жири у Француској, после сваког гутљаја розеа из прошлогодишње бербе, остајао сам без речи, уживајући у фрушкогорској раскоши која ми је клизила низ грло.

Розеи су вина која у свом програму имају све наше винарије, али се овај разликује од свих која сам до сада пробао. И по боји, и мирису и укусу. Боја му је нежна, попут свежег лососа, укус на јагоду. Свилен и елегантан. Може да се пије, сам по себи, евентуално уз воћне салате, црвено воће, јагоде, вишње, трешње. Или суве торте, бисквите с воћем и кремом...

Аутор овог и свих других вина винарије „Брег” Борис Ковач додаје: „Ово је вино из младог винограда пино ноара, његових првих берби, док чокоти не стасају, а то је тамо негде после пет-шест година, кад се успостави равнотежа између надземног стабла и кореновог система, који је, заправо, суштина винове лозе. 

Вино је сачињено од самотока, шире добијене пре пресања, која је у цистернама ферментисала на ниским температурама да би се добио специфичан, жељени укус. Имам сличних у Француској, али не верујем да ћу овакав направити. Овај „Брегов” је врхунски, тешко достижан”. 

Сетио сам се ових Ковачевих речи, кад сам добио глас о награди у Паризу. Зато и рекох да ме он није изненадио. И да подсетим наше читаоце. Розеи су код нас дуго били непопуларни. Добијани су готово искључиво спајањем лошег вина са неким бољим, белим или црним. 

И никад се није знало ко је кога „смувао” у тим „браковима”. По нашем, сада важећем, Закону о вину розеи могу да се праве само од црних сорти грожђа. Прве праве розее у Србији лансирао је, нико други до отац Бориса Ковача, Владимир, наш чувени и у свету познати енолог. „Није то случајно”, рекао би мој некадашњи велики пријатељ историчар уметности Живко Марковић.

Борис Ковач заслужује да буде представљен нашим читаоцима. Новосађанин, који живи и ради у Француској. Познат виноградар, винар и дегустатор у првој земљи вина. Син Владимира, за живота светског енолога. И мајке Мире, из Сремске Каменице, с чије стране су сви имали винограде и подруме. 

Прве лекције из винарства савладао је већ у детињству. По завршетку Пољопривредног факултета, у смутним временима деведесетих година одлази у Француску. Избегао је рат и завршио Фармацеутски факултет у Монпељеу. 

Наследивши од оца посвећеност и дисциплину на послу, много му је значио и углед који  отац Владимир има у француским стручним круговима. "Кад би на питање познајем ли Владимира Ковача одговорио да ми је то отац, многа врата су ми била отворена". 

Са супругом и двоје одрасле деце живи и ради у месташцу Lаtour de France, 30 километара од границе са Шпанијом, на обали Медитерана. На око 300 метара висине има виноград и подрум. Има и своју фирму као консултант и извозник вина у Кину, USA, УК, Немачку, Швајцарску, Белгију...
Са младом винаријом „Брег” сарађује већ трећу годину.

Признања у Паризу, добијена за розе и шардоне, у домовини ових сорти, у години најнеповољнијих климатских прилика, какве се не памте, доказ су да је Фрушка гора још увек непрочитано писмо, пуна тајни и непознаница. И шта значи кад на њену сцену ступе знање и искуство енолога.
Зато ћу поновити још једном: Власници винарије „Брег”, Драган и Немања Стевановић се не шале!