VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Parisko zlato Krčedinu

Na najuticajnijim međunarodnim ocenjivanjima u glavnom gradu Francuske, pozlaćena su dva vina vinarije „Breg” u Krčedinu. Roze i šardone. Oba iz berbe 2004. Reč je o priznanjima koja se retko i teško osvajaju.

U Francuskoj postoje mnoga lokalna vinska takmičenja, a među najvažnijim u svetu su Mondial du Rose, na kome se takmiče samo rozei iz celog sveta i Vinalies Internationales, osnovan 1994. godine. Oba se održavaju u Parizu. 

Na prvom se zlatom okitio roze od pinova crnog, a na drugom najpoznatijem internacionalnom takmičenju vina iz čitavog sveta, šardone. Oba vinarije „Breg”, od grožđa ubranog s čuvenog potesa Janda na Fruškoj gori. O njima je već bilo reči u poslednja dva broja „Nedeljnog ručka”. 

Osećam potrebu da čitaocima objasnim tvrdnju da se radi o najuticajnijim i najvažnijim međunarodnim ocenjivanjima. Londonski Dekanter je kod nas mnogo poznatiji i citiraniji i našim vinarima mnogo bliži i draži. Na njemu se ocenjuje i po 20.000 vina, a na francuskim samo po nekoliko hiljada. 

U Londonu svi dobijaju medalje. Na dva Francuska, po pravilu Međunarodne organizacije za lozu i vino, čiji je član i Srbija, samo najbolja vina, maksimum 30 odsto svih izloženih može da dobije medalju. 

Primera radi, na 31. Vinalies Internationales, koji je upravo održan od 28. februara do 4. marta, dodeljeno je samo 800 medalja (sto srebrnih i zlatnih), od ukupno 2.684 izloženih vina. 

Pokrovitelji pariskih takmičenja su tri najposvećenije i najreprezentativnije organizacije u vinskoj industriji: pomenuti OIV, Međunarodna unija enologa i Svetska federacija velikih međunarodnih takmičenja vina i žestokih pića, kojih trenutno ima petnaestak. 

Upravo zato su uspesi na ocenjivanjima u Parizu pouzdana preporuka i referenca za svakog ljubitelja vina. Tri velike svetske asocijacije su garancija kvaliteta koja dodeljuje stručni žiri.
 

Pariska priznanja našim vinima istinski su me obradovala, ali me nisu iznenadila. Degustirajući ih u vinariji „Breg” u Krčedinu, nekoliko dana pre nego što ih je vrednovao međunarodni žiri u Francuskoj, posle svakog gutljaja rozea iz prošlogodišnje berbe, ostajao sam bez reči, uživajući u fruškogorskoj raskoši koja mi je klizila niz grlo.

Rozei su vina koja u svom programu imaju sve naše vinarije, ali se ovaj razlikuje od svih koja sam do sada probao. I po boji, i mirisu i ukusu. Boja mu je nežna, poput svežeg lososa, ukus na jagodu. Svilen i elegantan. Može da se pije, sam po sebi, eventualno uz voćne salate, crveno voće, jagode, višnje, trešnje. Ili suve torte, biskvite s voćem i kremom...

Autor ovog i svih drugih vina vinarije „Breg” Boris Kovač dodaje: „Ovo je vino iz mladog vinograda pino noara, njegovih prvih berbi, dok čokoti ne stasaju, a to je tamo negde posle pet-šest godina, kad se uspostavi ravnoteža između nadzemnog stabla i korenovog sistema, koji je, zapravo, suština vinove loze. 

Vino je sačinjeno od samotoka, šire dobijene pre presanja, koja je u cisternama fermentisala na niskim temperaturama da bi se dobio specifičan, željeni ukus. Imam sličnih u Francuskoj, ali ne verujem da ću ovakav napraviti. Ovaj „Bregov” je vrhunski, teško dostižan”. 

Setio sam se ovih Kovačevih reči, kad sam dobio glas o nagradi u Parizu. Zato i rekoh da me on nije iznenadio. I da podsetim naše čitaoce. Rozei su kod nas dugo bili nepopularni. Dobijani su gotovo isključivo spajanjem lošeg vina sa nekim boljim, belim ili crnim. 

I nikad se nije znalo ko je koga „smuvao” u tim „brakovima”. Po našem, sada važećem, Zakonu o vinu rozei mogu da se prave samo od crnih sorti grožđa. Prve prave rozee u Srbiji lansirao je, niko drugi do otac Borisa Kovača, Vladimir, naš čuveni i u svetu poznati enolog. „Nije to slučajno”, rekao bi moj nekadašnji veliki prijatelj istoričar umetnosti Živko Marković.

Boris Kovač zaslužuje da bude predstavljen našim čitaocima. Novosađanin, koji živi i radi u Francuskoj. Poznat vinogradar, vinar i degustator u prvoj zemlji vina. Sin Vladimira, za života svetskog enologa. I majke Mire, iz Sremske Kamenice, s čije strane su svi imali vinograde i podrume. 

Prve lekcije iz vinarstva savladao je već u detinjstvu. Po završetku Poljoprivrednog fakulteta, u smutnim vremenima devedesetih godina odlazi u Francusku. Izbegao je rat i završio Farmaceutski fakultet u Monpeljeu. 

Nasledivši od oca posvećenost i disciplinu na poslu, mnogo mu je značio i ugled koji  otac Vladimir ima u francuskim stručnim krugovima. "Kad bi na pitanje poznajem li Vladimira Kovača odgovorio da mi je to otac, mnoga vrata su mi bila otvorena". 

Sa suprugom i dvoje odrasle dece živi i radi u mestašcu Latour de France, 30 kilometara od granice sa Španijom, na obali Mediterana. Na oko 300 metara visine ima vinograd i podrum. Ima i svoju firmu kao konsultant i izvoznik vina u Kinu, USA, UK, Nemačku, Švajcarsku, Belgiju...
Sa mladom vinarijom „Breg” sarađuje već treću godinu.

Priznanja u Parizu, dobijena za roze i šardone, u domovini ovih sorti, u godini najnepovoljnijih klimatskih prilika, kakve se ne pamte, dokaz su da je Fruška gora još uvek nepročitano pismo, puna tajni i nepoznanica. I šta znači kad na njenu scenu stupe znanje i iskustvo enologa.
Zato ću ponoviti još jednom: Vlasnici vinarije „Breg”, Dragan i Nemanja Stevanović se ne šale!