НОВА ТИНЕЈЏЕРСКА „ИГРИЦА“ УЗНЕМИРИЛА НОВОСАЂАНЕ "Доводе псе и хушкају их да хватају и даве уличне мачке" Ево како су реаговали родитељи на „несташлуке“ деце на Детелинари

Један такав случај из Новог Сада недавно је описан на друштвеној мрежи Редит. 
Како тврди ауторка објаве, а преноси Блиц, узнемиравање уличних животиња догађа се већ неко време у новосадском насељу, али на пријаве против малолетника нико не реагује, чак ни њихови родитељи.

Деца од 11-12 година већ дуже време злостављају уличне животиње на једној локацији на Детелинари, а најзанимљивија "игра" им је да доводе псе и хушкају их да хватају и даве уличне мачке о којима неколико нас брине. Случај је већ пријављен неколико пута и школи и полицији, али наравно нико не реагује и родитељи се не укључују, већ чак они подносе пријаве против људи који одвајају децу од таквих радњи када их ухвате на делу, описала је ауторка објаве.

Како се ради о деци млађој од 14 година, интересовало ју је да ли постоји правни начин да њихове породице сносе икакве финансијске последице. И док неки сматрају да би једна фотографија или видео снимак инцидента описаног у објави решили проблем, други инсистирају да се цео случај пријави надлежним институцијама, као и удружењима за заштиту животиња.
 

Са полицијом само упорно и одмах се треба жалити да неће да поступају у складу са законом, па да видиш како ће изаћи и решити проблем", "Контактирајте Центар за социјални рад. Никад ми неће бити јасно да родитељи не схватају да злостављање животиња указује на велики проблем који имају њихова деца. Друго, сликајте, нек буде и неко поред вас, па кад такви родитељи поднесу пријаве против вас све ће изаћи на видело. Онда ћете укључити и медије. Од мене имате сву подршку, писали су корисници, преноси Блиц.

Неко Новосађанки саветује и да ситуацију пријави на националној платформи за превенцију насиља које укључује децу "Чувам те", док су други, поводом тврдње ауторке, али и многих других случајева злостављања животиња од стране деце, дискутовали о узроку те врсте насиља.

Упозорење стручњака
 

Психолог Радмила Вулић раније је упозорила за РТС, да уколико се у најранијем узрасту појави порив за злостављање животиња, то може да буде индикатор будуће психопатологије.

Врло озбиљно треба повести рачуна о томе, постоје истраживања и докази о томе да су серијске убице имали историју злостављања животиња, рекла је психолог Радмила Вулић Бојовић.

Психолог и психотерапеут Владимир Боровница истакао је раније да јесте утисак да су нам деца све агресивнија, али да немамо валидна истраживања која би говорила о учесталости насиља међу децом и младима.

Тако да не знамо са сигурношћу да ли је чешће. Оно што знамо са сигурношћу је да се све чешће о томе говори и то је све чешће тема у медијима. Мислим да је то добро и да је то значајно, јер скреће пажњу на проблем, а поред тога насиље се и одржава баш тиме што се о насиљу ћути, поручио је Боровница.

Утисак је и да деца имају све суровије начине злостављања, па и повређивања вршњака или немоћних животиња, а Боровница каже да оно што смо читали у вестима заиста звучи потресно.

Питање је зашто? Оно што свакако знамо јесте да велика већина оних који су злостављачи су током формативног периода, значи у детињству, сами били жртве злостављања или занемаривања или пак индиректне жртве тако што су сведочили некаквом насиљу у породици, наглашава Боровница.

Шта се дешава у нечијој психи ако ужива у наношењу бола
 

Говорећи о злостављању животиња, Боровница истиче да је то феномен који је одувек постојао и да нажалост није изненађење, а да немамо податке о учесталости.

Када мала деца, рецимо до шесте или седме године, врше насиље над животињама то може да буде одраз и њиховог неразумевања у пуној мери, некакве радозналости како то утиче на животиње. Проблем је када имамо децу која су изнад шест или седам година, када знају и те како последице тога, и тада нам је то већ велики аларм да се нешто дешава и да треба да обратимо пажњу на ту децу, наводи Боровница.

Када насиље над животињама врше они који имају више од 12 година, тада је то већ аларм на квадрат и тада је већ јако висок ризик да ће те особе бити насилне и у многим другим контекстима касније током живота, истиче Боровница.

Указује и да треба да буде аларм ако видимо да је дете насилно, као и да систем треба да реагује, али да је важно најпре промислити о томе да ли та деца доживљавају неку врсту насиља.

Када чујете да неког нешто заболи, постоји емпатија као аутоматска реакција. Не морамо да промишљамо, него осетимо и ми неку врсту бола. Е шта се дешава у нечијој психи ако то или не осети или пак ако ужива у наношењу бола? Оно што знамо је да је висок ризик да је тај неко жртва насиља, поручује Боровница.

Породица мора да реагује
 

Истиче да морају да реагују и породица и школа и да се помогне на једном ширем плану родитељима да се унапреди вештина родитељства.

Да им буду доступна некаква саветовалишта нпр. у оквиру здравственог система на нивоу примарне здравствене заштите или у оквиру центара за социјални рад или да такве неке услуге се могу добити у оквиру школе, што већ постоји, али некако подржати такав систем, закључује Боровница.