VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Vina bez državljanstva

Dobro, a koja su to dobra vina? U bilo kojoj zemlji sveta, bilo da je vinogradarska ili ne, najprecizniji odgovor na ovo pitanje je - ona skuplja i najskuplja. To sveto pravilo, „koliko para toliko muzike”, u Srbiji ne važi. Od kada je vinarima dozvoljeno da sami formiraju cene na vama je da prihvatite ili ne. Bolje rečeno, da rizikujete.

Ako vam se desi da neki bućkuriš platite deset, pa i više evra ide vama na dušu. Krivi ste jer ste neobavešteni i naivni. Reč je ne samo o najstarijem čovekovom piću, nego i o najboljem. Boljeg od njega nemamo. Ono je naš najveći prijatelj, ali ni ono nema boljeg od nas. „Dogovor” između njega i čoveka davno je uspostavljen, utvrđeno je sve od mesta i načina njegove sadnje, nege, berbe grožđa, prerade i obrade vina do njegove cene i načina prodaje.

Sve je to ozakonjeno i danas u svetu ne postoji prehrambeni proizvod koji je toliko kontrolisan kao vino. Kontrolisaniji je od proizvodnje zamene za majčino mleko.

Tema je veoma ozbiljna i zaslužuje posebnu pažnju. Uređivanje ove oblasti kod nas doseže još od polovine 14. veka. U srednjem veku su se koristile čuvene apelacije Vranje, Župa, Srem, Ritopek i druge, a neke sorte, kao što su smederevka, sremska zelenika, slankamenka, prokupac i dr. dobijale su imena po mestima gde su se najintenzivnije uzgajala i davale najbolje rezultate.

Moderan način apelacije, korišćenja oznake geografskog porekla i kontrole proizvodnje vina sa poreklom se reguliše od 1929. godine, čime se Srbija svrstava u ozbiljne vinske zemlje.

Posle Drugog svetskog rata, pa do raspada Jugoslavije, po Zakonu o vinu i pratećim pravilnicima, postojale su četiri kategorije vina: stono vino bez geografskog porekla, stono sa geografskim poreklom, kvalitetno i vrhunsko vino.

Proizvodnja vina bila je poverena isključivo velikim društvenim vinarijama. Bilo je blizu 30-ak u Jugoslaviji. Zemlja je bila veliki svetski proizvođač i izvoznik vina. U svetu se pravila ozbiljna razlika između vina sa poreklom i onih bez njega. Evropska ekonomska zajednica je uvozila samo vina kojima se moglo garantovati poreklo proizvodnje određenog rejona.

Trebalo je prvo definisati rejone, ograničiti ih i uvesti kontrolu proizvodnje grožđa i vina na osnovu sačinjene dokumentacije. I izvoz je ozbiljno krenuo, najviše u Nemačku, Poljsku, Čehoslovačku, Belgiju, određene količine, čak, i u Francusku.

Cene vina u zemlji određivala je država. To su vremena kada smo pili najskuplja i najjeftinija vina na svetu. Najskuplja su bila ona stona, sa i bez porekla, koja su bila dvostruko skuplja od takvih vina u razvijenom svetu.

Ona vrhunska, pak, bila su višestruko jeftinija. Vinarijama je to odgovaralo. Primera radi Vršačkim vinogradima ili zemunskom Navipu, više je značilo minimalno povećavanje cena litarskim rizlinzima, koje se punilo u milione boca, nego da im se dupliraju cene ograničenih serija čuvenih, ozbiljno kontrolisanih vina.

Da bi bilo svrstano u željenu kategoriju, vino od  Komisije za senzorno ocenjivanje, mora da osvoji minimalni broj bodova od mogućih stotinu. Stona bez porekla i uvozna moraju da dobiju najmanje 39 bodova, regionalna 59, kvalitetna 79 i vrhunska 89 bodova. Da bi ih lakše prepoznali, zakonodavac je predvideo da ona budu obeležena evidencionim markicama različitih boja: regionalna zelenom, kvalitetno crvenom i vrhunsko ljubičastom bojom. Te oznake su "pečat i garant" kupcu da zna šta kupuje.

Nažalost, ni posle deset godina ovaj sistem nije prihvaćen ni od vinara ni od kupaca. Vinari nisu zainteresovani jer je Srbija žedna vina, njihova produkcija ne zadovoljava ni 40 posto naših potreba. To je jedan od glavnih aduta uspešne prodaje domaćih vina. U našim trgovinama njihove cene prevazišle su svetske: na policama naših trgovina sve vrvi s cenama od jedna do pet i više hiljada dinara.

A na retko kojoj markice bilo koje boje. Tražeći buteljku vrhunske graševine, za poklon prijatelju u Španiji, „prelistao” sam stotine etiketa, koja se svojim cenama na bi postidela ni trgovina na pariskom Monmartru, anketirao sam desetak kupaca: svi do jednog rekli su za ljubičastu evidencionu markicu koju sam pronašao na traženom grašcu, da je to akcizna markica.

Taj grašac bio je, verovali ili ne, tri puta jeftiniji nego jedno crno vino sa Palića, koje je u vinskom svetu apatrid, ili palestinac, kako smo u vreme eks Jugoslavije govorili za vina bez geografskog porekla. Rado bih vam rekao čiji je grašac, ali, ipak, neću. Voleo bih da ga vi sami pronađete, dragi čitaoče. Radite i vi nešto.