VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Trganje od zaborava

Reč je o porodicama koje su se, u različitim istorijskim periodima, doselili u Novi Sad (od kraja 17. do druge polovine 20. veka). Jednoj u nizu izložbi, koju su pre tri godine osmislile direktor Prometeja Korana Borović i dr Gordana Petković, u želji da Seobe prikažu kao specifičnost Novog Sada. Mnoge od njih postale su njegovi uvaženi članovi, često izlazivši iz njegovih okvira. Novi Sad je bio i ostao tačka njihovog susreta, rasta i ugleda.

I ova, kao i sve prethodne o našim najuglednijim građanima počiva na korišćenju građe iz privatnih porodičnih zbirki, najčešće brižljivo čuvanih i daleko od očiju šire javnosti. Na osnovu porodične zaostavštine, različitih dokumenata i fotografija, kao i odabranih ličnih i porodičnih predmeta, te usmenih predanja i anegdota, u prilici smo da saznamo ponešto o javnoj i privatnoj istoriji neopravdano, gotovo, zaboravljenih prethodnika.

Pitajte, dragi ljubitelji vina, bilo kojeg našeg vinara, šta znaju o porodici Adamović, pa ćete se i sami uveriti, da nam pamćenje o znamenitim precima, ne spada u vrline. Zato ovu kolumnu i posvećujem porodici Adamović, poznatijoj po lozi i vinu u celoj bivšoj austrougarskoj carevini.

Rodonačelnik je bio Stefan/Stevan (1809-1874) trgovac koji je sa Marijom rođ. Veličković imao trojicu sinova - Aleksandra, Jovana i Đorđa. Po dolasku u Novi Sad, Stevan je nastavio da se bavi trgovinom, a bio je i agent Prvog carskog društva za osiguranje, zajedno sa svojim pašenogom Josifom Mačvanskim. On je 1864. usvojio Stevanovog sina Đorđa-Đuru i dao mu prezime Mačvanski.

Stevan Adamović je u početku imao samo drvaru u Novom Sadu. Ogrev je tada starim Novosađanima bio skupa životna potrepština, naročito zimi. Za ogrev se najviše upotrebljavalo drvo, manje ugalj. Bilo je nekoliko drvara i sve su bile u blizini dunavske obale, jer se drvo najviše dovozilo na šlepovima Dunavom iz Slavonije, iz karpatskih krajeva nekadašnje gornje Mađarske ili iz Erdelja. Drvo je bilo skupo. Taljigama se prevozilo do kuća. U ono vreme gotovo u svim kućama sobe su bile visoke i prostrane, teško ih je bilo zagrevati, a i zime su bile oštrije i duže trajale.

Stevanov stariji sin Aleksandar Šandor Adamović (1839-1906) završio je čuvenu Rozerovu (Röser) trgovačku školu u Pešti, a potom praktikovao u Gracu i Trstu (1856/7). Posedovao je trgovačku agenciju i zastupao velike firme na prostoru Ugarske sa Erdeljom, Srbije i Bosne. Kasnije se posvetio vinogradarstvu, trgovao vinom i rakijom, a njegovi proizvodi prodavali su se na teritoriji cele Austrougarske. Posebno je bio poznat njegov karlovački bermet. Posedovao je vinograde u Sremskoj Kamenici i Rakovcu (stotinu jutara).

Osnovao je i vlastiti rasadnik Aleksandrovac na Adamovićevom naselju u Novom Sadu. U matičnjaku loznih podloga proizvodio je lozne kalemove mnogih stonih i vinskih sorti i tako dao veliki doprinos obnovi vinogradarstva posle strašne pošasti filoksere, u kojoj je ta lozna uš, zvana žiložder, preneta iz Amerike, najpre u Englesku (1833) a potom u Francusku. Za nekoliko decenija uništila je vinogradarstvo u Evropi. Rešenje je nađeno kalemljenjem naše plemenite evropske loze na američke vrste otporne na opasnog žiloždera.

Kako navodi Vasa Stajić u Novosadskim biografijama, Aleksandar Šandor Adamović, kao vinogradar, zakupio je 1893. devet novosadskih lanaca tzv. Severne zemlje i na njoj podigao rasadnik za vinovu lozu. Avgusta 1896. izdato mu je još 35 lanaca. Gradski odbor Novog Sada, bez licitacije, mu je 13. decembra 1906. izdao pod zakup još osam jutara gradske zemlje, uzevši u obzir njegove velike zasluge na polju vinogradarstva posle filoksere.

Rasadnik su radnici nazivali Šandor-telep (Šandorovo naselje). U rasadniku je zimi kalemilo 400 do 500 radnika, i tako je Srem za relativno kratko vreme prebrodio krizu koju je za sobom ostavila filoksera. Kalemi iz ovog rasadnika stigli su u Srbiju i Crnu Goru, u Rumuniju, Alžir, sve do Kine. Iz jedne anonse, kako navodi Stajić, doznajemo da se rasadnik zvao Aleksandrovac, da je 1894. bio otprilike 30 jutara velik, da je na njemu bilo preko 420 najboljih ovdašnjih i inozemnih sorti i vrsta loza. A proizvodio je kalemova više od 500.000.

Sem toga, u Kamenici i Rakovcu posadio je nove sorte vinove loze, gajio ih na moderan način ugledajući se na vinogradare u Francuskoj. Taj vinograd je kasnije uzorno obrađivao njegov sin, opet Aleksandar (1877-1938). Vinogradar, industrijalac i trgovac. Školovao se najpre u rodnom gradu, trgovačku školu završio u Debrecinu (1896), Višu trgovačku akademiju u Klosternojburgu kod Beča (1898), a usavršavao se u Monpeljeu u Francuskoj, gde se upoznao sa tamošnjim načinom proizvodnje vina.

Unapredio je rasadničku proizvodnju u Novom Sadu i vinogradarenje u Kamenici i Rakovcu. Sremska vina i rakije plasirao je po celoj Austrougarskoj pa čak i u inozemstvu. U Novom Sadu, na početku današnje ulice Petra Drapšina, osniva proizvodnju fruškogorskog bisera, šampanjsko piće. Umro je od komplikacija pred operaciju žuči. Fabriku i imanje nastavila je da vodi, do nacionalizacije, posle Drugog svetskog rata, njegova supruga Hilda rođ. Rajniš (1898-1983).

Porodica Adamović pamti se i po velelepnim palatama, ali i po prvom automobilu u našem gradu. Potomci Aleksandra Saše Adamovića, po ženskoj liniji, i danas žive u Novom Sadu.