ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Вина без држављанства
„Све нас је више који волимо вина, а нарочита она добра!”
Добро, а која су то добра вина? У било којој земљи света, било да је виноградарска или не, најпрецизнији одговор на ово питање је - она скупља и најскупља. То свето правило, „колико пара толико музике”, у Србији не важи. Од када је винарима дозвољено да сами формирају цене на вама је да прихватите или не. Боље речено, да ризикујете.
Ако вам се деси да неки бућкуриш платите десет, па и више евра иде вама на душу. Криви сте јер сте необавештени и наивни. Реч је не само о најстаријем човековом пићу, него и о најбољем. Бољег од њега немамо. Оно је наш највећи пријатељ, али ни оно нема бољег од нас. „Договор” између њега и човека давно је успостављен, утврђено је све од места и начина његове садње, неге, бербе грожђа, прераде и обраде вина до његове цене и начина продаје.
Све је то озакоњено и данас у свету не постоји прехрамбени производ који је толико контролисан као вино. Контролисанији је од производње замене за мајчино млеко.
Тема је веома озбиљна и заслужује посебну пажњу. Уређивање ове области код нас досеже још од половине 14. века. У средњем веку су се користиле чувене апелације Врање, Жупа, Срем, Ритопек и друге, а неке сорте, као што су смедеревка, сремска зеленика, сланкаменка, прокупац и др. добијале су имена по местима где су се најинтензивније узгајала и давале најбоље резултате.
Модеран начин апелације, коришћења ознаке географског порекла и контроле производње вина са пореклом се регулише од 1929. године, чиме се Србија сврстава у озбиљне винске земље.
После Другог светског рата, па до распада Југославије, по Закону о вину и пратећим правилницима, постојале су четири категорије вина: стоно вино без географског порекла, стоно са географским пореклом, квалитетно и врхунско вино.
Производња вина била је поверена искључиво великим друштвеним винаријама. Било је близу 30-ак у Југославији. Земља је била велики светски произвођач и извозник вина. У свету се правила озбиљна разлика између вина са пореклом и оних без њега. Европска економска заједница је увозила само вина којима се могло гарантовати порекло производње одређеног рејона.
Требало је прво дефинисати рејоне, ограничити их и увести контролу производње грожђа и вина на основу сачињене документације. И извоз је озбиљно кренуо, највише у Немачку, Пољску, Чехословачку, Белгију, одређене количине, чак, и у Француску.
Цене вина у земљи одређивала је држава. То су времена када смо пили најскупља и најјефтинија вина на свету. Најскупља су била она стона, са и без порекла, која су била двоструко скупља од таквих вина у развијеном свету.
Она врхунска, пак, била су вишеструко јефтинија. Винаријама је то одговарало. Примера ради Вршачким виноградима или земунском Навипу, више је значило минимално повећавање цена литарским ризлинзима, које се пунило у милионе боца, него да им се дуплирају цене ограничених серија чувених, озбиљно контролисаних вина.
Да би било сврстано у жељену категорију, вино од Комисије за сензорно оцењивање, мора да освоји минимални број бодова од могућих стотину. Стона без порекла и увозна морају да добију најмање 39 бодова, регионална 59, квалитетна 79 и врхунска 89 бодова. Да би их лакше препознали, законодавац је предвидео да она буду обележена евиденционим маркицама различитих боја: регионална зеленом, квалитетно црвеном и врхунско љубичастом бојом. Те ознаке су "печат и гарант" купцу да зна шта купује.
Нажалост, ни после десет година овај систем није прихваћен ни од винара ни од купаца. Винари нису заинтересовани јер је Србија жедна вина, њихова продукција не задовољава ни 40 посто наших потреба. То је један од главних адута успешне продаје домаћих вина. У нашим трговинама њихове цене превазишле су светске: на полицама наших трговина све врви с ценама од једна до пет и више хиљада динара.
А на ретко којој маркице било које боје. Тражећи бутељку врхунске грашевине, за поклон пријатељу у Шпанији, „прелистао” сам стотине етикета, која се својим ценама на би постидела ни трговина на париском Монмартру, анкетирао сам десетак купаца: сви до једног рекли су за љубичасту евиденциону маркицу коју сам пронашао на траженом грашцу, да је то акцизна маркица.
Тај грашац био је, веровали или не, три пута јефтинији него једно црно вино са Палића, које је у винском свету апатрид, или палестинац, како смо у време екс Југославије говорили за вина без географског порекла. Радо бих вам рекао чији је грашац, али, ипак, нећу. Волео бих да га ви сами пронађете, драги читаоче. Радите и ви нешто.
