(FOTO) NEUMORNI ČUVAR „PIJANOG SATA“ Lajoš Lukači i zanat koji odoleva vekovima, od Tvrđave do Sinagoge
Kada se izgovori ime Lajoša Lukačija, mnogi Novosađani odmah ga povezuju sa satom na Petrovaradinskoj tvrđavi, o kojem brine od 1988. godine.
Međutim, iz njegove bravarsko-kovačke radionice, smeštene u podnožju tvrđave, izašle su brojne rukotvorine koje krase neke od najznačajnijih građevina u Novom Sadu i šire. Iza sebe ima više od pola veka radnog iskustva.
Iako je penziju dočekao kao radnik Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, tamo je bio zaposlen na radnom mestu ložača, u slobodno vreme zapravo se bavio zaštitom spomenika kulture. Jer je u njegovoj radionici u jednoj od podrumskih prostorija Petrovaradinske tvrđave uz pomoć alata, njegove kreativnosti i vrednih ruku oživljavala istorija. Tako je, praktično, od ložača postao njihov stručni saradnik kome se obraćaju za restauraciju brojnih kulturno-istorijskih spomenika i kulturnih dobara.
„Sasvim slučajno sam ušao u ovaj posao. Popravljao sam stari luster koji se raspao. Uspeo sam da ga sastavim, iako je varenje livenog gvožđa poseban izazov. Posle toga ljudi su me angažovali za još neke popravke, i tako, korak po korak, završio sam u radionici na Petrovaradinskoj tvrđavi“, priča Lukači.
Jedan od njegovih prvih velikih zadataka bila je obnova novosadske Sinagoge sedamdesetih godina prošlog veka. „Trebalo im je 200 eksera loptaste glave. Smislio sam način da ih napravim i kada sam ih doneo, arhitekte su bile oduševljene. Onda su mi dali još posla – da izradim okove, šarke, kvake… A na kraju su mi pokazali gomilu mesinganih delova – bili su to originalni lusteri Sinagoge. Pristao sam da ih restauriram i od tada smo ’u igri’“, seća se Lukači.
Njegova radionica postala je mesto gde se obnavljaju delovi starih građevina. Svaka restauracija zahteva poseban alat, jer su originalni delovi nekad ručno rađeni i van standarda.
„Za svaki deo morao sam da pravim alat koji nikada više neću koristiti. Imam ih toliko da bih mogao napraviti izložbu. Bilo je mnogo neprospavanih noći, ali smo uspeli“, kaže Lukači.
Njegov stari stan u jednoj od prostorija Tvrđave sada je radionica za fine radove, dok je obližnji lagum pretvoren u radionicu gde se izvode veći poslovi i gde se nalaze bravarski i kovački alati.
U ovom trenutku u procesu izrade je kapija Nikolajevske porte koja će krasiti prolaz kod Akademije umetnosti u Novom Sadu.
A osim Sinagoge, Lukačijevi radovi mogu se videti na Gradskoj kući gde su izradili kvake, a takođe i na zgradi Vojvođanske banke, Adamovićevoj palati, Matičarskoj zdanju gde su rekonstruisali kapiju, na župnoj Crkvi Imena Marijinog (poznatiju kao katedrala) u centru grada, kao i na katoličkoj crkvi na Telepu gde su uradili kompletnu rekonstrukcija sata na tornju. Gotovo da nema manastira na Fruškoj gori koji nije dotakla ruka Lajoša Lukačija. Ali i u Hrvatskoj, pogotovo u manastiru Krka gde je radio rekonstrukciju Carskih dveri i ikonostasa.
Njegova specijalnost je popravka starih satnih mehanizama, ali i zvonika. Tako su na Sabornoj crkvi u Sremskim Karlovcima na oba tornja popravili zvona, odnosno kuglagere, pa svako oglašavanje sa zvonika ima njihov pečat. Navodi da gotovo nema zdanja u Sremskim Karlovcima koje ruka Lukačija nije dotakla.
Jedan od njegovih najvažnijih zadataka bio je održavanje čuvenog „pijanog sata“ na Petrovaradinskoj tvrđavi.
„Te 1988. godine, tadašnji domar mi je dao ključ da popravim satni mehanizam i nikada ga više niko nije tražio nazad. Od tada, taj sat je pod mojom brigom već 37 godina“, ističe Lukači.
Za to je dobio i Novembarsku povelju Grada Novog Sada 2016. godine.
Tokom superćelijske oluje 2023. godine sat je ozbiljno oštećen, a njegova radionica „Valm“ preuzela je posao obnove. „Imamo spremne nove delove, ali čekamo bolje vremenske uslove za završetak radova. Treba postaviti jabuku, strane sveta, ukras i vetrokaz. Vetrokaz će sigurno raditi besprekorno – kao onaj koji sam radio na kuli u Baču pre tri decenije. Malo nervira sugrađane što škripi. Ali ako ne škripi, niko neće obratiti pažnju na njega. Znate, jer sve što imate morate održavati i obnavljati, pa tako i sat na Tvrđavi. Mogu samo da kažem da je to, posle sedam decenija, vrlo ozbiljno i kvalitetno urađeno. Mnogi pitaju da li će biti do maja ove godine urađeno, to ne znam. Ali ja sam moj deo posla uradio. Sada treba to da montira“, objašnjava Lukači.
Njegova ćerka Andrea već 18 godina radi uz njega i danas je jedina žena kovač u Srbiji. „Kada sam bila dete, za raspust su mi davali sitne poslove. Tako sam naučila zanat. Danas mi je to zadovoljstvo, jer svaki posao zahteva maštu i kreativnost. Nikada nemamo dva ista zadatka, uvek moramo osmisliti novu strategiju“, kaže Andrea.
Lukači poručuje Novosađanima da će, dok god imaju snage, on i njegova porodica brinuti o satu: „Neće on uvek pokazivati vreme u minut, jer kad je pravljen, nije se toliko žurilo kao danas. Ali jedno je sigurno – taj sat volimo, pazimo, mazimo i uvek će imati svoju funkciju.“
Porodični zanat koji traje generacijama
Radionica „Valm“ nosi ime po članovima porodice Lukači – Valeriji, Andrei, Lajošu i Mariji. I dok je Lajoš majstor zanata, Andrea je sa 18 godina postala prva žena kovač u Srbiji.
„Od malih nogu bila sam u radionici. Tata mi je davao sitne poslove da zaradim džeparac. Ali, što sam više radila, više mi se dopadalo. Sad sam potpuno u ovome“, kaže Andrea.
Kako nam kažu, verovatno će se ova porodična tradicija nastaviti jer su i Lajoševi unuci česti posetioci njegove radionice gde zarađuju džeparac, a kako se nadaju, kad porastu zarađivaće i sebi platu.
Projekat „Stari zanati - nova šansa” realizuje Dnevnik Vojvodina pres, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
