Kineski tango na buvljaku u Parizu
Od kolekcionara i trgovca umetninama Eriha Šlomovića, čija je kolekcija slika strane umetnosti biser Narodnog muzeja u Beogradu, pa do stotina hiljada srpskih turista, potraga po pariskim buvljacima bila je obavezna tema obilaska i upoznavanja prestonice Francuske.
Neki su nešto pazarili, neki ništa, ali su grešku napravili samo oni koji na buvljacima bili nisu.
Grad svetlosti ne sija najlepše na buvljim pijacama, ali se u tim prodavnicama uspomena dobro vidi šta se tog trenutka dešava i u srcu Pariza.
Srpski rečeno – krenete Šlomovićevim tragom, a natrčite na Kineze.
Prodajemo onome ko najviše kupuje i najbolje plaća, a to su danas turisti iz Kine, priča prodavac antikviteta na pariskoj pijaci Vanve, na čijoj tezgi je, kao i na ogromnoj većini drugih, gotovo trećina izloženih eksponata proizvedena u Kini pre 200 godina, ili pre samo dvadesetak.
Tu su, naravno, i francusko staklo, keramika, porcelan i umetničke slike, ali kineska primenjena umetnost osvaja buvljak, a što je najgore – i podiže cene svega što se na njemu prodaje.
Svojevrsni kineski šoping-tango u Parizu ne traje dugo, počeo je pre svega godinu dana, jer u leto 2016. godine niti je na pijacama bilo mnogo turista iz najmnogoljudnije države sveta, niti se prodavalo toliko carskog porecelana, stakla, bronze i drugih komada primenjene umetnosti kao ovog leta. Francuzi su se, naravno, uvek prilagođavali turistima i njihovim željama. Godinama su dominirali Amerikanci, pa su zatim sredinom prve decenije 21. veka stigli Rusi. Sada su nagrnuli Kinezi i sve se polako okrenulo prema njima.
Ne važi to samo za buvljake već delimično i za najekskluzivnije radnje u prestonici Francuske. Tamo se, doduše, ne prodaje kineska roba, ali uz prodavce iz Fracuske obavezno su i radnici kineskog porekla. Kineskinje i Kinezi prodaju „šanel”, „luj viton”, „kartije”, „dam nansi”... Tako se ozbiljna ekonomija prilagođava ozbiljnim kupcima.
S Kinezima i bez njih, oni koji posete Pariz svakako prave veliku grešku ako ne posete pijace antikviteta, poput male pijace Vanve (Porte de Vanves). Daleko skromnija od pariskog izvikanog, ogromnog a za naš yep preskupog buvljaka Klinjankur (Clignancourt), taj ulični kutak za prodaju antike radi subotom i nedeljom, a po pristojnim cenama mogu se naći umetničke slike znanih i neznanih junaka svetskog slikarstva 19. i 20. veka, porcelan i keramika iz cele Evrope, i to svih stilova, kao i francuski kaminski i zidni satovi iz 18. i 19. veka...
Pariski Klinjankur je najveća pijaca antikviteta na svetu, radi svakoga dana, a nedeljno ga poseti više od 200.000 turista i kupaca. To je, u stvari, mali grad s više od 500 raznih malih i većih antikvarnica, galerija, prodavnica tepiha...
Na pariskim buvljacima ima svega: od nameštaja rađenog u stilu Lujeva do keramičkih tanjira s potpisom Žana Koktoa. Najbolje ćete proći ako natrčite na komade primenjene umetnosti koji prodavcima u Parizu nisu baš poznati, poput secesijskog stakla s početka 20. veka iz Austrougarske, dobrog bidermajer porcelana ili stakla, dok je ono što je francuski art nuvo ili art deko na visokoj ceni i na pijacama.
Lalik-staklo ili Gale su preskupi i na Vanve buvljaku, a o Klinjankuru da i ne govorimo. Gale vazica od desetak centimetara košta najmanje 300 evra, lalik parfemske bočice iz tridesetih godina su preko 500 evra... Ramovi za umetničke slike, takozvani monparnas, koštaju od 30 evra pa naviše, ulja na platnu su od 200 vera pa do nekoliko hiljadarki…
Ima, naravno, i orginala i falševa te sve morate kupovati na vlastiti rizik.
Koliko je Klinjankur ozbiljan buvljak vidi se po tome što ima galeriju gde ljubitelji ruske vangarde mogu kupiti i crteže Rodčenka ili Popove, a cene se kreću od 14.000 evra pa naviše. Ozbiljan setrifikat se podrazumeva.
Ovde je malo šta jeftino i treba imati mnogo sreće da bi se kupilo nešto po cenama povoljnijim nego na pijaci Vanve. Zato savet: na Klinjankuru gledajte i učite, a na Vanveu kupujte...
Oni koji se nadaju da će osvojiti glavnu premiju na buvljaku, to jest uloviti zagubljeno delo Save Šumanovića ili negog drugog ili trećeg velikog srpskog slikara koji je boravio u Gradu svetlosti, treba da otvore četvore oči jer neki turisti iz Srbije tvrde da su kupili i dela naših slikara koji su u Parizu stvarali pre Drugog svetskog rata. Da li je to tačno ili ne, teško je reći, ali je savet da gledate. Nikada se ne zna.
Dejan Urošević
