Кинески танго на бувљаку у Паризу
Од колекционара и трговца уметнинама Ериха Шломовића, чија је колекција слика стране уметности бисер Народног музеја у Београду, па до стотина хиљада српских туриста, потрага по париским бувљацима била је обавезна тема обиласка и упознавања престонице Француске.
Неки су нешто пазарили, неки ништа, али су грешку направили само они који на бувљацима били нису.
Град светлости не сија најлепше на бувљим пијацама, али се у тим продавницама успомена добро види шта се тог тренутка дешава и у срцу Париза.
Српски речено – кренете Шломовићевим трагом, а натрчите на Кинезе.
Продајемо ономе ко највише купује и најбоље плаћа, а то су данас туристи из Кине, прича продавац антиквитета на париској пијаци Ванве, на чијој тезги је, као и на огромној већини других, готово трећина изложених експоната произведена у Кини пре 200 година, или пре само двадесетак.
Ту су, наравно, и француско стакло, керамика, порцелан и уметничке слике, али кинеска примењена уметност осваја бувљак, а што је најгоре – и подиже цене свега што се на њему продаје.
Својеврсни кинески шопинг-танго у Паризу не траје дуго, почео је пре свега годину дана, јер у лето 2016. године нити је на пијацама било много туриста из најмногољудније државе света, нити се продавало толико царског порецелана, стакла, бронзе и других комада примењене уметности као овог лета. Французи су се, наравно, увек прилагођавали туристима и њиховим жељама. Годинама су доминирали Американци, па су затим средином прве деценије 21. века стигли Руси. Сада су нагрнули Кинези и све се полако окренуло према њима.
Не важи то само за бувљаке већ делимично и за најексклузивније радње у престоници Француске. Тамо се, додуше, не продаје кинеска роба, али уз продавце из Фрацуске обавезно су и радници кинеског порекла. Кинескиње и Кинези продају „шанел”, „луј витон”, „картије”, „дам нанси”... Тако се озбиљна економија прилагођава озбиљним купцима.
С Кинезима и без њих, они који посете Париз свакако праве велику грешку ако не посете пијаце антиквитета, попут мале пијаце Ванве (Порте де Ванвес). Далеко скромнија од париског извиканог, огромног а за наш yеp прескупог бувљака Клињанкур (Цлигнанцоурт), тај улични кутак за продају антике ради суботом и недељом, а по пристојним ценама могу се наћи уметничке слике знаних и незнаних јунака светског сликарства 19. и 20. века, порцелан и керамика из целе Европе, и то свих стилова, као и француски камински и зидни сатови из 18. и 19. века...
Париски Клињанкур је највећа пијаца антиквитета на свету, ради свакога дана, а недељно га посети више од 200.000 туриста и купаца. То је, у ствари, мали град с више од 500 разних малих и већих антикварница, галерија, продавница тепиха...
На париским бувљацима има свега: од намештаја рађеног у стилу Лујева до керамичких тањира с потписом Жана Коктоа. Најбоље ћете проћи ако натрчите на комаде примењене уметности који продавцима у Паризу нису баш познати, попут сецесијског стакла с почетка 20. века из Аустроугарске, доброг бидермајер порцелана или стакла, док је оно што је француски арт нуво или арт деко на високој цени и на пијацама.
Лалик-стакло или Гале су прескупи и на Ванве бувљаку, а о Клињанкуру да и не говоримо. Гале вазица од десетак центиметара кошта најмање 300 евра, лалик парфемске бочице из тридесетих година су преко 500 евра... Рамови за уметничке слике, такозвани монпарнас, коштају од 30 евра па навише, уља на платну су од 200 вера па до неколико хиљадарки…
Има, наравно, и оргинала и фалшева те све морате куповати на властити ризик.
Колико је Клињанкур озбиљан бувљак види се по томе што има галерију где љубитељи руске вангарде могу купити и цртеже Родченка или Попове, а цене се крећу од 14.000 евра па навише. Озбиљан сетрификат се подразумева.
Овде је мало шта јефтино и треба имати много среће да би се купило нешто по ценама повољнијим него на пијаци Ванве. Зато савет: на Клињанкуру гледајте и учите, а на Ванвеу купујте...
Они који се надају да ће освојити главну премију на бувљаку, то јест уловити загубљено дело Саве Шумановића или негог другог или трећег великог српског сликара који је боравио у Граду светлости, треба да отворе четворе очи јер неки туристи из Србије тврде да су купили и дела наших сликара који су у Паризу стварали пре Другог светског рата. Да ли је то тачно или не, тешко је рећи, али је савет да гледате. Никада се не зна.
Дејан Урошевић
