VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Karlovački rizling - vino veka

Na izložbama najboljih vina u Ljubljani, Zagrebu, Sarajevu, Skoplju, a najviše u Novom Sadu, koje je važilo kao „prvenstvo države” stekao je toliko vrhunskih priznanja da je s pravom proglašeno za šampiona 20. veka.

Tim proglašenjem završen je i njegov vinski put. Nema više ni njega, ni njegovog vlasnika, a ni vinograda u kojima je rađano, ni podruma u kojim je porađano. Sve je nestalo u privatizacionom trenu 21. veka. Neka ova kolumna danas bude posvećena sećanjima na njih. 

U imenu karlovački rizling krije se paradoks, zbog kojeg je bilo čestih nesporazuma. Sudeći po imenu neko je zaključivao da se radi o vinskoj sorti, dominantnoj u Panoniji, rizling karlovački, a drugi da je reč o Karlovcima u čijim vinogradima rizling rađa. A nije ni jedno ni drugo. Sorta rizling karlovački ne postoji, niti se grožđe bere i prerađuje u njegovim vinogradima i podrumu.

Imena vina u svetu daju se na različite načine: po sorti, vlasniku, fantazijski... Karlovačko krštenje nastalo je drugačije: ime vinu dato je spajanjem dva pojma: Karlovaca, kao prestonice fruškogorskog vina sa viševekovnom reputacijom, i rizlinga italijanskog, sorte, cenjene u svetu, a najviše raširene u Sremu i srednjoj Evropi.

Hroničari vinogradarenja u Sremu smatraju da je reč o sorti koja je u prošlosti nastala na sremskoj planini. Prokopije Bolić, arhimandrit manastira Rakovac ju je opisao u prvoj našoj ampelografiji „Sovršen vinodelac”, pod imenom grašac beli, kojoj je ime promenjeno, verovatno iz komercijalnih razloga.

Kad je i gde sorta nastala još je neistraženo.
U jednom davnom razgovoru s dipl. inž. Marijanom Polićem, pomoćnikom direktora vinarije „Fruškogorac” u Petrovaradinu koji je bio u sastavu zemunskog „Navipa”, zabeležio sam da karlovački rizling potiče iz sredine pedesetih godina prošlog veka. 

Proizvođeno je u podrumu „Jugovino”, smeštenom u Novom Sadu u Ulici Jovana Subotića. Podrum je bio kapaciteta 100 vagona. Mi, prvi studenti novootvorenog Poljoprivrednog fakulteta na Petrovaradinskoj tvrđavi, imali smo prve vežbe iz vinarstva u njemu.

„Jugovino” se 1960. spojilo s novosadskom „Panonijom” i pod imenom „Jugopanonija” novo preduzeće je počelo da gradi novi podrum u Petrovaradinu. Zbog finansijskih teškoća preduzeće je palo pod stečaj. Preuzeo ga je Navip u Zemunu i završio podrum za 330 vagona vina. 

„Karlovački rizling” punila je Zemljoradnička zadruga u Sremskim Karlovcima do 1966, a od tada je proizvodnju i punjenje, uz nadoknadu, preuzeo „Navip-Fruškogorac” u Petrovaradinu. Podrum je dva puta proširivan za novih 220 vagona 1969. godine. A pet metalnih tankova zapremine 400 vagona dograđeni su 1975. godine, tako da može da primi 950 vagona.

Karlovački rizling deklarisan je kao kvalitetno suvo belo vino sa geografskim poreklom fruškogorskog vinogorja. U njemu je najviše rizlinga italijanskog, uz dodatak više belih sorti: župljanke, traminca, sovinjona... Receptura je poslovna tajna.

Boja vina je žutozelena. Miris sorti, pitkog ukusa, sveže i harmonično. Jačine od 10,5 do 11,5 alkohola. Lepih kiselina i ekstraktno.  Karlovački rizling, s ponosom su isticali u Petrovaradinu, bila je najveća serija kvalitetnog belog vina u Jugoslaviji. 

Bilo je i vinograda. Poslednjom rejonizacijom 1973. godine, utvrđeno je da je u Fruškoj gori bilo više od 6.500 rektara vinograda. 

Bivša Jugoslavija bila je veliki izvoznik vina i po tome cenjena u svetu. Karlovački rizling točen je u većini zemalja Evrope, zatim u SAD, Kanadi i Japanu. Bio je među nekoliko najviše izvoženih vina iz Jugoslavije. 

Naročito se dopadao Englezima, Rusima, Česima i Poljacima. Još devedesetih godina na dunavskoj strani Fruške gore bilo je više od hiljadu hektara vinove loze. Istorijska berba bila je 1982. godine. U petrovaradinskom podrumu „Fruškogorac”, govorio mi je enolog Vlada Ružić, prerađeno je više od 1.000 vagona grožđa. Naravno, najviše rizlinga. 

Karlovački rizling dugo je u drugoj polovini prošlog veka sledio karlovački vinski put još iz XV veka. Karlovačko vino bilo je poznato u Češkoj 1522. godine, pa u Poljskoj, a stizalo je i u Švajcarsku, Belgiju, Holandiju. U Galiciji se pilo duže od 400 godina! 

Zna se za običaj karlovačkih mitropolita Pavla Nenadovića i Stefana Stratimirovića: kad bi u Beču morali da nešto traže i mole, visokim ličnostima Austro-ugarske monarhije poklanjali su „u diškreciji” burad karlovačkog vina. Ono je devedesetih godina XIX veka reklamirano u londonskim novinama a još 1934. izvoženo je u Njujork. U Beču je vinska ružica i sada zaštićena nazivom „Karlovci tovajn”.

„Kao poslednji spomen na to slavno vreme nalazi se karlovačko vino i danas još na kartama mnogih velikih lokala u Evropi, pa čak i u Americi i na velikim prekookeanskim lađama”, pisao je Kosta Petrović 1930.

Karlovačkog rizlinga više nema ali ima rizlinga italijanskog kojem je, konačno, vraćeno njegovo izvorno ime grašac beli. I on zajedno sa ostalim vinskim sortama nastavlja staru slavu sremskih vina.