(NE)ZABORAVLJENI: LADISLAV RATGEBER, KOŠARKAŠKI TRENER, OSVAJAČ ŽENSKE EVROLIGE Novosadski mindset i „prelazak igrice”
Kada neko potekne iz košarkaške porodice, nekako nam se čini da mu je suđeno da i sam pokuša da uradi nešto veliko u tom sportu.
Novosađanin Ladislav Ratgeber (59) opredelio se za trenerski poziv i, uprkos svim preprekama na koje je nailazio, dosegao je visine o kojima, usuđujemo se da to primetimo, nije ni sanjao kada je kretao u uzburkane vode koje su se pred njim otvarale. Titula klupskog prvaka Evrope, osvojena sa košarkašicama moskovskog Spartaka, obeležila je Geberovu karijeru, definišući ga i pozicionirajući kao vrhunskog stručnjaka. Što se ženske košarke tiče, jednog od najboljih u istoriji.
- Moji roditelji, Laslo i Julija, živeli su u nekadašnjoj Mađarskoj ulici, koja se kasnije zvala Avgusta Cesarca, u Novom Sadu, kada sam došao na svet – počeo je Ratgeber. – Tamo smo bili kratko, jer smo se preselili u Vojvode Mišića, gde sam proveo detinjstvo i tinejdžerske godine i s ponosom mogu da kažem da je to bio moj kvart, odnosno da sam momak s Keja. Bio je to jako lep, pravi građanski kraj, ali, iako smo živeli u njegovoj neposrednoj blizini, na trećem spratu, s terase nismo videli Dunav. Ipak, pogledom smo dosezali do mosta, kao što sam i odrastao uz muziku Zvonka Bogdana i Janike Balaža, koje sam slušao kada su svirali na Petrovaradinskoj tvrđavi, a velika rekao bi prenosila zvuke njihovih pesama.
U tom kraju je imao i prvi lični kontakt sa sportom.
- Često smo, drugari i ja, igrali fudbal u parkiću ispod mosta, gde je bio travnjak koji smo koristili kao teren. Znali smo, usput, sve pecaroše na Dunavu, a često smo odlazili i u dvorište Osnovne škole „Đorđe Natošević“, gde smo se, takođe, igrali, ali smo, uz fudbal, snage odmeravali i u nožnom tenisu i košarci. Nisam bio đak te škole, išao sam u OŠ „Sonja Marinković“ zbog nastave na mađarskom jeziku, ali sam se družio i odrastao s decom iz Đokine škole.
Ratgeberovi roditelji deo su istorije novosadske košarke.
- Moj otac uveo je košarkaše Vojvodine u Drugu saveznu ligu, a mama je tada igrala za crveno-bele, s kojima je kasnije osvojila dve titule prvaka Jugoslavije. Sećam se da sam odlazio na treninge u staru salu Kabela, a pamtim i dan-danas da je legendarna Marija Veger s tribina, samo za mene, pogađala koševe. Među uspomenama ostalo mi je urezana i 1975. godina, kada su muškarci Voše igrali Prvu ligu, a mama i tata su me vodili na te utakmice. Igrali su Vojvodina i Partizan u sali na Sajmištu i tada sam se šokirao dvojicom momaka iz Partizana, koji su pogađali iz svih pozicija. Bili su to Dragan Kićanović i Dražen Dalipagić i tada se nešto u meni prelomilo i moj život se zauvek promenio.
Drugi prelomni trenutak, koji se dogodio nešto ranije, usledio je 1973. godine, kada je s ocem prvi put gledao fudbalere Vojvodine i to u utakmici s Olimpijom. Crveno-beli su pobedili 5:3 i ostali u ligi, a igrač Ljubljančana Danilo Popivoda postigao je tri gola.
- Tada sam svim srcem zavoleo fudbal. Sledeće što se sećam je utakmica u Novom Sadu s Hajdukom, u sezoni kada su moji miljenici bili drugi. Pamtim i tim Vojvodine: Svilar, Jurčić, Mokuš, Trifuno- vić, Novoselac, Rutonjski, Lerinc, Ivezić, Vučeković, Nikezić i Ličinar, a među njima idoli su mi bili Ratko Svilar, Martin Novoselac i Lerinc, koji su mi, na svoj način, takođe promenili život. Do 1991, kada sam postao trener košarkašica Vojvodine, bio sam redovan na istočnoj tribini, imao sam pretplatnu kartu i sa zadovoljstvom pratio sve susrete.
Ko je bolji - otac ili sin?
Čika Kenika, kako su Ratgeberovog oca ljudi oslovljavali, uvek je, prilikom neretkih druženja s novinarima i prijateljima, a kojima je prisustvovao i potpisnik ovih redova, postavljao pitanje vezano za to ko je bolji trener: on ili njegov sin Ladislav.
„Moj otac je, pedesetih godina, stvarao novosadsku košarku”, s puno poštovanja govori Ratgeber mlađi. „Kao igrač ondašnjeg Eđšega, ušao je u Prvu ligu, a on je bio prvotimac i trener. Potom je oformio NSK, ženski klub, koji je takođe postao prvoligaš. Bio je i sportski novinar u Radio Novom Sadu, da bi, sredinom pedesetih, postao nastavnik fizičkog u školi Jožef Atila na Telepu. Tamo je napravio ŽKK Partizan, s kojim je više puta bio kadetski i juniorski prvak Jugoslavije, a u Prvoj ligi je dva puta stigao do trećeg mesta. I ne samo to: iz jedne škole uspeo je da stvori sedam, osam ili devet seniorskih reprezentativki, među kojima su bile moja mama, Marija Miča, Gizela Ferenc, Eržika Turanski, Stanka Stošić, Ankica Bašić... Tata je bio veliki stvaralac, koji je uveo i mušku Vojvodinu u savezni rang, a uz njega su se u to vreme, kao pioniri gradske košarke, isticali Lajoš Kokai, profa Branislav Belička i da ne ređam dalje. Definitivno sam, zahvaljujući Keniki, i ja kasnije postao pozat. Uz gene, od njega sam nasledio veliku strast, koja će me kasnije obeležiti, kao i bezuslovnu ljubav prema košarci”.
Preskočili smo veći deo veoma zanimljive Geberove priče i fokusirali se na košarku, sport koji ga je obeležio, ali i kojem je on sam puno pružio.
- Igrao sam u mlađim kategorijama NAP-a kod Lajčike Kokaija, pa sam prešao u Vojvodinu, gde sam bio u generaciji s Aleksandrom Lukićem, Mićom Pecarskim, Aleksandrom Grmušom i još nekim kasnije afirmisanim igračima. Otišao sam u vojsku, a kada sam se vratio, tata me je prevario i nagovorio me da vodim pionirke. Želja mu je bila da me vrati u košarku, pa sam položio i za sudiju, a posle upisao i DIF. Kada je u Vojvodinu 1987. godine došao za trenera Miodrag Vesković, video me je kako radim s devojčicama i rekao mi da bih mogao da postanem dobar trener. Uzeo me je za pomoćnika i, 1988. godine, počela je moja ozbiljnija karijera. Posle odlaska Zorana Mirkovića 1991, postavljen sam za prvog trenera Voše.
Selektor Srbije - nedelju dana
Geber je bio „viđen“ i kao selektor našeg državnog tima. „U dva navrata postojala je ozbiljna priča da postanem selektor Srbije.
Prvi put sam, čak, bio izabran na nedelju dana, da li 2005. ili 2006. godine, ali se sve izjalovilo. Iako me je izabrao Stručni savet KSS-a, odlučeno je, ipak, da poverenje dobije neki drugi kandidat. Relativno skoro, postojala je ista priča, drugi put, posle prvog mandata Marine Maljković, ali je i to propalo. Šteta, šta drugo da kažem.
Oni nešto stariji pratioci ženske košarke u Srpskoj Atini pamte početak devedesetih godina prošlog veka po tome što je mala sala Spensa neretko umela da bude ispunjena do poslednjeg mesta. Ratgeber i devojke koje je tada vodio, korak po korak, postajale su hit novosadskog sporta, umešavši se u sam vrh domaće košarke.
- Pamtim pobedu nad Partizanom u Beogradu, a odmah potom i, posle 22 godine, nad Crvenom zvezdom. Bio je tekst u ondašnjim novinama da je, pre tog trijumfa, Vojvodina Zvezdu dobila kada je Julija, tada već moja mama, bila u timu. Te sezone stigli smo do finala plej-ofa, ali ne i do titule. Klub mi je ostao dužan velike pare, koje nikada nisam dobio, ali je činjenica i to da sam dobio priliku da samostalno radim u najboljoj ligi sa samo 24 godine. Iz toga sam, ipak, izvukao naravoučenije, pa i dan-danas učim saradnike i igračice da novac nikada ne sme da im bude cilj, već da on stiže kao rezultat kvalitetnog rada. Kada su me pitali otkud to da sam se opredelio za rad sa košarkašicama, odgovarao sam im da su u to vreme treneri u muškoj košarci bili Božidar Maljković, Dušan Ivković, Željko Obradović... Sećam se jednog intervjua muzičara Džordža Harisona, kojeg su pitali, posle par hitova koje je napisao, što češće to nije radio, a on odgovorio u stilu: „Bio sam u „Bitlsima“ s Lenonom i Mekartnijem, kako sam mogao?“. Veoma rano dobio sam priliku i to u svom gradu, društvo me je prihvatilo i zaista smo imali često više gledalaca nego muškarci.
Pitanja su bila suvišna, Ratgeber je sam nastavio:
- Imao sam dugo dilemu vezanu za to šta sam deci koju sam vodio, kao trener, uradio. Mi menjamo njihove živote i imamo ogroman uticaj na te devojke.Tada sam slušao muziku „Kleša“ i „Seks pistolsa“ i ponekad bi mi bilo draže da odem na neki koncert nego na utakmice... Ipak, sreli smo se pre dve-tri godine i bio sam srećan i ponosan što su one postale divni ljudi, supruge i majke. Bile su tada u ekipi Maja Šarik, Slobodanka Tuvić, Dejana Cvjetan, Milena Galonja, Tanja Mitrić, Dragoslava Žakula i da ne ređam dalje.
Doktor nauka
Geber je danas doktor nauka i cenjeno ime u akademskoj zajednici Mađarske. „U Novom Sadu sam završio Višu trenersku školu.
Imao sam pomoć divnih ljudi, poput Lajoša Sokolaija ili Lasla Hajnala, a odrastao sam i postajao čovek gledajući kako novosadska i naša odojka, uz pomoć Doroša Lešeka, hita ka zlatnoj olimpijskoj medalji. Pratio sam i treninge Dušana Ivkovića u Spensu, pa Miodrgana Veskovića, koji je bio selektor ženske reprezentacije, Milorada Kosanovića, koji je, sa Ljupskom Petrovićem, postao prvak države. I sa svima njima sam u kafani sedeo za stolom, gradeći specifični, šampionski „mindset“ (način razmišljanja, op. A. P.). Mislim da je to postao novosadski brend, koji bi valjalo da se autorizuje”.
Tek u Pečuju pehare, do kojih u Jugoslaviji nije stizao, Ratgeber je počeo da osvaja kao na traci.
- Sa ekipom PVŠK-a osvojio sam po devet titula prvaka i nacionalnih kupova. Morao sam, jednostavno, tamo da uspem. U Novom Sadu sam stajao na ramenima divova i to mi je donelo rezultat, pa sam sa 26-27 godina postao prvak države, a PVŠK je na utakmicama imao po 6.000 gledalaca. Za 15 godina, koliko sam tamo proveo, osvojio sam, uz devet titula, i četiri srebrne i dve bronzane medalje. I odigrao tri fajnal-fora Evrolige, sva tri puta bili smo treći, bez titule šampiona Starog kontinenta.
Razočarenje
Iz naše košarke otišao je Ratgeber praktično bez pozdrava.
„Otišao sam strašno razočaran zbog svega što se dešavalo tih godina u našoj ženskoj košarci. Sve se to dogodilo jako brzo. Nisam video više smisla da ostanem, napustila nas je Lutrija Vojvodine, koja nam je bila sponzor, a posle toga je poginuo i Đorđe Smirnov, direktor Tehnoprocesa, firme koja je preuzela naše finansiranje. Pojavio se onda i Laza Pantelić, čovek koji je puno toga žrtvovao za žensku košarku, ali dalje nije išlo. Vojvodina je tada bila višestruki prvak Jugoslavije u kadetskoj i juniorskoj konkurenciji, ali naš status se nije menjao. Zemlja nam se smanjila, usledili su društveni i moralni poremećaji u našem društvu, a, na kraju krajeva, mom odlasku u Mađarsku značajno je doprineo i engzistencijalni razlog. Uz to, ništa nisam osvojio od trofeja”...
Zbog toga je Ladislav Ratgeber odlučio da preuzme Spartak iz Moskve.
- Konačno sam, 2009. godine, sa Moskovljankama, postao prvak Evrope. Tada sam, sećam se, pomislio: „E, to je to! Prešao sam igricu“. Ipak, ni tada nisam zaboravljao na moj Novi Sad... U Mađarskoj imam sve, kuću i egzistenciju, ali nemam drugare iz detinjstva, a to je najveće bogatstvo i to mi sve više nedostaje. Posle boravka u Fenerbahčeu iz Istanbula, kada su zbog dopinga suspendovali sjajnu Amerikanku Dajanu Taurazi i zbog čega nismo uzeli novu titulu šampiona Evrolige, rešio sam da je dosta s klupskom košarkom. Vodio sam još mušku selekciju Mađarske, u koju sam uveo Adama Hangu, a posle toga sam doktorirao na sportskim zdravstvenim naukama, 2013. godine, osnovao sopstvenu Akademiju Ratgeber i posvetio se nekim drugim stvarima u životu. Moji sinovi Laslo i Tamaš na svojoj koži osetili su koliko je težak trenerski posao. Bili su sa mnom u Moskvi, a želeo sam samo da im budem dobar otac. Verovatno dobar muž nisam uspeo da budem i zbog toga sam se razveo. Ipak, zahvaljujući porodici ostao sam delimično normalan, jer šta mi se sve u Rusiji dešavalo, to je za posebnu knjigu – zaključio je Ladislav Ratgeber, s kojim smo pričali još o mnogim stvarima, ali je ovo, ipak, samo jedan novinski tekst, u kojem prostora za to „sve“ jednostavno nema.
Aleksandar Predojević