Filmsko pismo iz Pariza: Ceo svet je tvoj

Pa opet, ako ovo ostvarenje gledamo jednolinearno ili dvodimenzionalno, kao što to čini većina francuske kritike, osudićemo ga da je pun klišea i „već viđenog”, a pri tome čak i dosadan. Inteligentiju osudu filmu izrećiće Pjer Merežkovski, savremeni avangardni reditelj čije smo filmove nedavno gledali u Novom Sadu i Beogradu, koji je film nazvao «suštinski autobiografskom pričom reditelja», inače sina slavnog Koste Gavrasa; nesumnjivo da se mladi sineasta, kome je ovo prvi rediteljski film, nagledao mafije i mafijaškog ponašanja u svetu u kome surova filmska industrija podrazumeva i svet droge, nasilja, a bogami i pravih ubistava. Stoga od prvog kadra ovog filma prisustvujemo neopisivo surovom nasilju.

Pa ipak, zvanični kritičar lista «Liberasion» Markos Uzal vidi film kao gangstersku komediju u kojoj sve vinjete, odnosnom delovi scenarija neodoljivo podsećaju na dela američkih reditelja, pre svih Skorsezea, Tarantina i De Palme, ali u lošoj izvedbi. Kaže da se osećao kao da gleda loše zamišljeni «Skarfejs» – jer osnova priče filma se fokusira na malog dilera narkotika koji pokušava da postane zvanični «čovek za drogu», iliti takozvana «prva ruka» izvesnog Mister Friza iz Magreba – «ali sa težinom i sklonošću za vrhunski lopovluk koji samo postoji kod nas (u Francuskoj)». Međutim, pre će biti da upravo u tome leži sva draž ovoga filma. «Svet» ovde je nečiji, uglavnom francuski, bliže magrebski, i pažljivijem oku gledaoca neće izmaći i veliki deo društveno-političke kritike kojom je obeleženo Gavrasovo ostvarenje. Dete koje je glavni trafikant droge magrebškog je porekla, potomak jedne od onih obespravljenih severnoafričkih porodica koje su nakon revolucije u Alžiru, Tunisu ili već gde je stupila francuska čizma, završile u Francuskoj. Ali u novoj postojbini, koja im nikada nije pružila pravu ruku, ovi potomci imaju mogućnost samo da žive u getu, u na brzinu, posebno za njih sklepanim monolitnim «siteima», gde su išli u loše škole, i gde francuski nikada nisu dovoljno naučili da bi dobili pristojne poslove, a i da jesu - zbog boje kože i prezimena niko im u staroj Francuskoj zapravo i ne bi dao  neki posao bolji od prodaje narkotika.

Reditelja napadaju da je pre bio sarkastičan, jer Dilerovu majku, fundamentalistkinju ili religioznu «ovcu» odlično portretiše Izabela Ađani, poreklom takođe Tunižanka, koja, obučena u burku ispod koje nosi luksuznu odeću, pljačka banke i daje precizna uputstva svome sinu kako da izbegava, kako zakon, tako i mafijaške protivnike, da bi  na kraju, kao «mozak operacije»,  i sama bila ubijena. Gavrasa juniora optužuju i da je u ovom filmu ne samo nanizao klišee gangsterskog filma i obeležja potrošačke epohe, već i da je suviše klizio po površini. No, to generalno ne mora biti loše, jer kako se drugačije izboriti, makar i na trenutak, sa tako teškim temama kao što je vreme post-terorizma u Francuskoj, vladavine burki i Armanija, i otrovnih isparenja potrošačkog, vulgarnog mentaliteta, pri čemu se prst upire u post-kolonijalne zemlje, ali zanemaruje prostor gde vulgarnost i kič rastu, Zapad za oji su sinonim upravo Francuska, ili Nemačka i Velika Britanija.

I premda se Romen Gavras bori sa ovim novonastalim kodeksima i semantičkim kulturnim znakovima i značenjima u svom francuskom, domaćem studiju,  ta njegova borba istim onim oružjem koje nalazimo i kod njegovog vulgarnog protivnika, nije ni mala a ni neuspešna: na dosta delikatan način (tretirajući fenomen grubosti i nasilja isto tako grubim i nasilnim filmskim metodom tokom snimanja), mladi Gavras završava svoj prvi film. U njemu deca ubijaju svoje roditelje, što se često i događa u svetu narko-trafikanata, u svetu filmske industrije takođe gde Sofija simbolično ubija svog premoćnog oca Kopolu da bi se izborila za sopstveno mesto pod suncem, a očigledno se i Romen, barem filmski, obračunava sa svojim preslavnim ocem Kostom, da bi bio u mogućnosti da se bez naslednog tereta bavi sedmom umetnošću.

Nina Živančević