Vasil Hadžimanov: Sve je muzika

Pozitivne reakcije na ovu vest čini se da dele i isto mišljenje da se pravi čovek našao na pravom mestu, što je već samo po sebi dobra vest, kada se stalno žalimo da je negativna selekcija uzela maha. Od ovog semestra, studenti će imati privilegiju da iz takve situacije „izvuku“ što više koristi i iskustva. Hayimanov će kao gost profesor na Akademiji umetnosti predavati izborne predmete, koji su vezani za džez, klavir, improvizaciju i harmoniju.

Kakav je vaš utisak o tome koje ciljeve treba postaviti, šta treba naučiti studente - buduće muzičare, koji možda i odluče da se samo džezu posvete?

– Znate šta, ja sam već osam godina gost profesor u Makedoniji, na akademiji u Štipu, a inače sam se bavio i privatno profesurom pre toga, držao mnoge takozvane master klasove, iliti javne časove, kako bi se to prevelo na srpski. Imam iskustva u tome, de fakto, i imam i rezultata, volim to da radim, što je prva i osnovna stvar. Jednostavno, nikad se nisam bavio onim što ne volim. To zvuči možda i razmaženo, ali zaista sam sve što je vezano za muziku, i kad je sviranje i kad je komponovanje u pitanju, a i taj pedagoški rad, radio zato što to, pre svega, volim da radim, a onda sve ostalo. Mislim da je to bitan, ako ne i najbitniji činilac kad se prihvataš bilo kog posla. Treba da imaš neku svoju satisfakciju i svoje motive i razloge zašto to radiš, a ne da radiš samo zato što primaš neku platu.

Zahvaljujući Milanu Miladinoviću, šefu Muzičkog departmana AUNS, i koji je pokrenuo celu inicijativu, naravno zahvaljujući dekanu i svima ostalima, koji su to prihvatili veoma rado, kako sam čuo, ja sam, eto, postao gost profesor i u Novom Sadu. Drago mi je iz više razloga, a jedan od njih je da zaista volim time da se bavim. Izborni predmeti koje ću predavati su zapravo predmeti za studente klasične muzike, koji imaju sada opciju da se dotaknu nekih drugačijih tema i pristupa, na koje nisu navikli.

I imaju priliku da od vas to nauče. Čini se jako važnim to da studenti imaju među profesorima one koji su zaista autoriteti u onome u čemu će se i oni jednog dana oprobati. Da li ste vi imali neke autoritete, recimo na Berkliju? 

– Ja sam imao autoritete još u „Mokranjcu“, kad sam pohađao nižu i srednju muzičku školu, kao što je moja profesorka Ljubinka Hadžijovančić, koja je imala pravi pristup sa mnom, jer sam imao krizu kao klinac da napustim muziku. Veliku ulogu igraju naravno i roditelji, ali i profesori, u tome kako približiti muziku i to dosadno vežbanje koje je jednostavno neodvojiv deo bavljenja muzikom, kako pronaći nešto maštovito, interesantno, lepo u svemu tome. Nakon toga, kad sam krenuo da se zanimam za džez, glavni inicijator mog školovanja u Americi je zapravo bio Vojin Draškoci, pokojni profesor i basista, i tutor mnogima koji su otišli u neke drugačije vode. Ne mora da bude džez u pitanju, nego jednostavno neka modernija muzika, a onda, naravno, na Berkliju sam imao fantastične profesore, koji su mi raščistili sve ono što mi je zapravo bilo u magli. Jer, tada, moramo se prisetiti, nije bilo interneta, pa da možeš da ukucaš šta god ti volja, i dobiješ odmah instant informacije, nego si morao da sačekaš da ti neko zapravo to kaže. Jedan od mojih profesora je bio Rej Santizi, profesor klavira koji je bio profesor i Kitu Džeretu, Čiku Koriji, i mnogim velikim pijanistima. A onda, ne treba nikad zaboraviti ono što je možda i najbitnije, a to je da sve to što ti profesori kažu, primeniš u praksi, i sa svojim kolegama. Ja sam imao sreće, zaista od najranijih dana, da sviram sa najboljim muzičarima sa svih strana sveta, i da to odmah iskusim uživo i na sceni, da oblikujem i dalje nadograđujem.

Sticajem okolnosti, sada ćete imati više vremena za profesuru zbog pandemije. Kako uopšte vidite ovaj period, zbog toga što nema mnogo mogućnosti za nastupe? Kako ispunjavate vreme i kako uopšte vidite budući period u svojoj karijeri?

– Pa dobro, mi se sad priližavamo već skoro godini dana od kada je počelo sve ovo. Prvih par meseci si u šoku, ali ti maltene prija, jer si do tada non-stop bio na putu, non-stop si svirao i tako trideset godina, pa se malo čovek i umori, pa mu i prija taj neki odmor. Posle toga već nije naivno, jer shvataš da se ne vidi kraj svemu tome, i onda moraš da sam sebi osmisliš neku vrstu kreativnog rada na muzici, u vidu sviranja, komponovanja, vežbanja, tako da sam sam sebi organizovao vreme. Krenuo sam da se bavim nekim projektima koji su čekali upravo to da imam neko slobodno vreme da ih pozavršavam.

Teško se naviknuti na prazne sale

Šta mislite o onlajn varijanti i izvođenja i predavanja? I vi ste ovih dana nastupili na onlajn otvaranju „Prozefesta“ u Kulturnom centru Novog Sada bez publike.

– Kad su predavanja u pitanju, nije da je to najidealniji način, naravno da je bolje uživo, pogotovo kad pričamo o muzici, gde ti treba da čuješ svog studenta na instrumentu ili ako je pevač u pitanju da čuješ glas uživo. Nije isto kao kad slušaš na nekim zvučnicima, preko nekog uređaja ili slušalica, ali je izvodljivo. Što se tiče koncertnih nastupa, to je već malo po meni nezahvalnija priča. Mi smo ipak navikli da sviramo pred publikom i da imamo interakciju kako jedni između drugih, tako i sa publikom. Publika je bitan deo nastupa, ne samo zato što nama treba aplauz, nego zato što je to hemija koja se desi, i koja je specijalna. Drugačije sviraš kad imaš petoro ljudi u publici, a kamoli više od toga, nego kad sviraš pred praznom salom, a tamo negde iza nekih malih ekrana neko to posmatra. Nisam se još navikao na to, imao sam nekoliko nastupa pred praznim salama zbog cele situacije i moram priznati da osim, naravno, zadovoljstva i sreće što sam se našao sa svojim drugarima i kolegama i uspeli smo da nešto odsviramo, ovaj drugi deo priče mi se ne dopada uopšte. A onda, ima i onaj treći deo priče da organizovati takve nastupe podrazumeva učestvovanje publike u kontekstu plaćanja nekih karata, a mislim da ovde jednostavno narod nije još naučio da treba da se to plati... Nadam se da će stvari da se srede, pa da i nećemo morati da razmišljamo na taj način i da ćemo konačno moći da sviramo onako kako i treba.

Istovremeno sam dobio angažman na jednom lepom dečjem filmu, koji je upravo snimljen u režiji Raše Andrića, zove se „Leto kada sam naučila da letim“, tako da se, eto, bavim filmskom muzikom. Takođe radim na drugoj sezoni serije „Dug moru“, tako da sam uspeo, i uspeću valjda, dok se ne pojavi ta prokleta vakcina i krenemo da funkcionišemo, da ispunim svoje vreme u tom smislu, i da ne ispadnem iz forme. Jer, nije samo stvar finansija koje su jako bitan deo priče kojem moramo isto da se okrenemo, jer su mnoge kolege u strašno nezavidnom položaju. Mi smo možda i jedna od najugroženijih struktura, nekako se ispostavilo da sve može, a jedino ne mogu koncerti da se održavaju maltene. Stvar je u tome da moraš da održavaš tu svoju veštinu stalno, da bi mogao da, kad konačno dođe taj momenat, nastaviš dalje gde si stao, tako da nije lako, zato što sam sebi moraš stalno da organizuješ, i sam sebe da motivišeš, ali, evo, nekako sam ipak uspeo u tome, čini mi se.   

Nataša Pejčić