Васил Хаџиманов: Све је музика

Позитивне реакције на ову вест чини се да деле и исто мишљење да се прави човек нашао на правом месту, што је већ само по себи добра вест, када се стално жалимо да је негативна селекција узела маха. Од овог семестра, студенти ће имати привилегију да из такве ситуације „извуку“ што више користи и искуства. Hayimanov ће као гост професор на Академији уметности предавати изборне предмете, који су везани за џез, клавир, импровизацију и хармонију.

Какав је ваш утисак о томе које циљеве треба поставити, шта треба научити студенте - будуће музичаре, који можда и одлуче да се само џезу посвете?

– Знате шта, ја сам већ осам година гост професор у Македонији, на академији у Штипу, а иначе сам се бавио и приватно професуром пре тога, држао многе такозване мастер класове, илити јавне часове, како би се то превело на српски. Имам искуства у томе, де факто, и имам и резултата, волим то да радим, што је прва и основна ствар. Једноставно, никад се нисам бавио оним што не волим. То звучи можда и размажено, али заиста сам све што је везано за музику, и кад је свирање и кад је компоновање у питању, а и тај педагошки рад, радио зато што то, пре свега, волим да радим, а онда све остало. Мислим да је то битан, ако не и најбитнији чинилац кад се прихваташ било ког посла. Треба да имаш неку своју сатисфакцију и своје мотиве и разлоге зашто то радиш, а не да радиш само зато што примаш неку плату.

Захваљујући Милану Миладиновићу, шефу Музичког департмана АУНС, и који је покренуо целу иницијативу, наравно захваљујући декану и свима осталима, који су то прихватили веома радо, како сам чуо, ја сам, ето, постао гост професор и у Новом Саду. Драго ми је из више разлога, а један од њих је да заиста волим тиме да се бавим. Изборни предмети које ћу предавати су заправо предмети за студенте класичне музике, који имају сада опцију да се дотакну неких другачијих тема и приступа, на које нису навикли.

И имају прилику да од вас то науче. Чини се јако важним то да студенти имају међу професорима оне који су заиста ауторитети у ономе у чему ће се и они једног дана опробати. Да ли сте ви имали неке ауторитете, рецимо на Берклију? 

– Ја сам имао ауторитете још у „Мокрањцу“, кад сам похађао нижу и средњу музичку школу, као што је моја професорка Љубинка Хаџијованчић, која је имала прави приступ са мном, јер сам имао кризу као клинац да напустим музику. Велику улогу играју наравно и родитељи, али и професори, у томе како приближити музику и то досадно вежбање које је једноставно неодвојив део бављења музиком, како пронаћи нешто маштовито, интересантно, лепо у свему томе. Након тога, кад сам кренуо да се занимам за џез, главни иницијатор мог школовања у Америци је заправо био Војин Драшкоци, покојни професор и басиста, и тутор многима који су отишли у неке другачије воде. Не мора да буде џез у питању, него једноставно нека модернија музика, а онда, наравно, на Берклију сам имао фантастичне професоре, који су ми рашчистили све оно што ми је заправо било у магли. Јер, тада, морамо се присетити, није било интернета, па да можеш да укуцаш шта год ти воља, и добијеш одмах инстант информације, него си морао да сачекаш да ти неко заправо то каже. Један од мојих професора је био Реј Сантизи, професор клавира који је био професор и Киту Џерету, Чику Корији, и многим великим пијанистима. А онда, не треба никад заборавити оно што је можда и најбитније, а то је да све то што ти професори кажу, примениш у пракси, и са својим колегама. Ја сам имао среће, заиста од најранијих дана, да свирам са најбољим музичарима са свих страна света, и да то одмах искусим уживо и на сцени, да обликујем и даље надограђујем.

Стицајем околности, сада ћете имати више времена за професуру због пандемије. Како уопште видите овај период, због тога што нема много могућности за наступе? Како испуњавате време и како уопште видите будући период у својој каријери?

– Па добро, ми се сад прилижавамо већ скоро години дана од када је почело све ово. Првих пар месеци си у шоку, али ти малтене прија, јер си до тада нон-стоп био на путу, нон-стоп си свирао и тако тридесет година, па се мало човек и умори, па му и прија тај неки одмор. После тога већ није наивно, јер схваташ да се не види крај свему томе, и онда мораш да сам себи осмислиш неку врсту креативног рада на музици, у виду свирања, компоновања, вежбања, тако да сам сам себи организовао време. Кренуо сам да се бавим неким пројектима који су чекали управо то да имам неко слободно време да их позавршавам.

Тешко се навикнути на празне сале

Шта мислите о онлајн варијанти и извођења и предавања? И ви сте ових дана наступили на онлајн отварању „Прозефеста“ у Културном центру Новог Сада без публике.

– Кад су предавања у питању, није да је то најидеалнији начин, наравно да је боље уживо, поготово кад причамо о музици, где ти треба да чујеш свог студента на инструменту или ако је певач у питању да чујеш глас уживо. Није исто као кад слушаш на неким звучницима, преко неког уређаја или слушалица, али је изводљиво. Што се тиче концертних наступа, то је већ мало по мени незахвалнија прича. Ми смо ипак навикли да свирамо пред публиком и да имамо интеракцију како једни између других, тако и са публиком. Публика је битан део наступа, не само зато што нама треба аплауз, него зато што је то хемија која се деси, и која је специјална. Другачије свираш кад имаш петоро људи у публици, а камоли више од тога, него кад свираш пред празном салом, а тамо негде иза неких малих екрана неко то посматра. Нисам се још навикао на то, имао сам неколико наступа пред празним салама због целе ситуације и морам признати да осим, наравно, задовољства и среће што сам се нашао са својим другарима и колегама и успели смо да нешто одсвирамо, овај други део приче ми се не допада уопште. А онда, има и онај трећи део приче да организовати такве наступе подразумева учествовање публике у контексту плаћања неких карата, а мислим да овде једноставно народ није још научио да треба да се то плати... Надам се да ће ствари да се среде, па да и нећемо морати да размишљамо на тај начин и да ћемо коначно моћи да свирамо онако како и треба.

Истовремено сам добио ангажман на једном лепом дечјем филму, који је управо снимљен у режији Раше Андрића, зове се „Лето када сам научила да летим“, тако да се, ето, бавим филмском музиком. Такође радим на другој сезони серије „Дуг мору“, тако да сам успео, и успећу ваљда, док се не појави та проклета вакцина и кренемо да функционишемо, да испуним своје време у том смислу, и да не испаднем из форме. Јер, није само ствар финансија које су јако битан део приче којем морамо исто да се окренемо, јер су многе колеге у страшно незавидном положају. Ми смо можда и једна од најугроженијих структура, некако се испоставило да све може, а једино не могу концерти да се одржавају малтене. Ствар је у томе да мораш да одржаваш ту своју вештину стално, да би могао да, кад коначно дође тај моменат, наставиш даље где си стао, тако да није лако, зато што сам себи мораш стално да организујеш, и сам себе да мотивишеш, али, ево, некако сам ипак успео у томе, чини ми се.   

Наташа Пејчић