KNJIŽEVNA KRITIKA Ogledanje u sebi i drugome: „Srećna voda”, Nenade Šaponje

Jedanaesta pesnička zbirka Nenada Šaponje, "Srećna voda", izašla je samo godinu dana nakon prethodne, Psihologija gravitacije (obe objavljene u prestižnoj ediciji „Tajanstvena tačka“ novosadskog Prometeja), te bi se čitalište s pravom moglo zapitati da li je reč o svojevrsnom nastavku prošlogodišnjeg pesničkog putovanja. Čini se da elemenata za takvo stanovište ima kada se uzme u obzir metafizički i ljubavni diskurs koji pesnik nastavlja, insistiranje na grafičkoj poeziji (raspored stihova u pesmi, različiti fontovi stihova), leksička svedenost, te niz paradoksa u funkciji stilskih sredstava. No, ono što Šaponjinu novu liriku čini jedinstvenom jeste snažnije „pretresanje“ esencijalnih elemenata iz prirode, u prvom redu vode, čije semantičko obilje ostavlja niz mogućnosti za tumačenje. Bila ona suza, kapljica ili more, podzemna ili ona čiji tok pratimo okom, voda je mera svih stvari. 
Ako bismo se lakoverno upustili u ono što se prirodno, ili pak, prvoloptaško nameće – egzistencijalističko tumačenje – povezali bismo vodu sa motivima o prolaznošću života ili sa „kontinuiranim rađanjem“ (termin G. Bašlara).  Ali, tim tokom ne bismo otplivali daleko ili se naše kritičarsko tumačenje ne bi završilo u „srećnim vodama“, a naše bi se kritičarske duše mogle utopiti. Neosimbolističko-neoromantičarski talas na kojem Šaponja jedri (ovo je samo ovlašna definicija njegove poetike) pun je mističnih susreta, unutrašnjih bura i iznenadnih prevrata koji, modernistički, urušavaju ideju o koherentnosti lirskog teksta. Paradoksi kojima je sklon ostavljaju nas zapitanima i začuđenima, a često iz korena menjaju naš doživljaj pesme: „Kako u svetu koga nema/ otvoriti svet koga ima?“//, pita se lirsko biće u pesmi O, javi se: potvrdi mi da postojim. 

Da li se dinamika treba tražiti u sferi doživljenog/doživljajnog ili u prostoru koji korelira sa stvarnošću, ali u isti mah nije njen deo? Da li se duša, taj zagonetni organ težak 21 gram, može tumačiti kao fizička kategorija? Upravlja li ona našim životima i predstavlja li sinonim egzistencije? I šire posmatrano, ljubavi? Susretima koji se odvijaju onda kada joj se razum potčini? Sve su to pitanja koja pronicljiva, a opet, naoružana filozofskim referencama i čini se (s obzirom na Šaponjinu edukaciju), medicinskim znanjem, provocira zbirka Srećna voda. 
Da li se duša, poput Narcisa, ogleda u vodi i šta vidi? Sada se primičemo jednom od mogućnih ishodišta za tumačenje Srećne vode – samospoznaji. Pesnik piše: „Znao tad nisam/ da opreznost/ mera je gubitka/“ (Paučina kao tkanina nepromočiva: kako primam darove Danajaca). Ogledanje u vodi čin je hrabrosti, ono je odsustvo kalkulacije. No, ono što Narcis (želi da) vidi jeste sopstvena lepota, skladnost telesne pojavnosti. Duša o kojoj peva Nenad Šaponja želi da se, nošena strujom srećne vode, vidi u svojoj punoći, spremnosti da daje i prima, da posmatra, želi, divi se životu, konačno: da uspostavi sklad sa drugom dušom, koju ne imenuje, ali kojoj se, budući da je niz pesama ispevano u formi poslanice, lirsko biće obraća: „A tebe da nema,/ ni jedne od reči ne bi bilo,/ da ih ne vidim,/ ni čuo ih ne bih.“// (Izgubljena nit retko se nalazi: čak i kada je vidimo). 
Topla, neposredna, a opet srećnog spoja ljubavne i refleksivne tematike, Šaponjina poezija knjigom Srećna voda iznova potvrđuje svoju jedinstvenost na srpskoj poetskoj sceni, dajući joj ili, možda preciznije, vraćajući je ka biti lirskoga: onim motivima kojima je obilovala i poezija njegovog imenjaka, Nenada Mitrova, vek ranije. Dva pesnika vežu dubine kao mesto susreta srodnih duša, ali dok Mitrov u svojim najboljim pesmama insistira na disharmoničnosti između pojavnog/pozitivnog i unutrašnjeg, Šaponjin ljubavni diskurs bira trenutak „kada se tela otvaraju za dušu“ prizivajući na taj način sklad u koji njegovo lirsko ja neizmerno veruje. Taj sklad odvija se u hučanju vode, odoleva vremenskim ograničenjima i prepoznaje subjektivizam ne samo kao način pevanja nego i kao postupak posmatranja sebe i drugoga. Spoj znanja i intuitivnosti, pored svega ostalog, gore navedenog, daje zbirci Srećna voda onu vrednost koja će, verujem, njene čitaoce, navesti da joj se iznova i iznova vraćaju. 

Dragana V. Todoreskov