КЊИЖЕВНА КРИТИКА Огледање у себи и другоме: „Срећна вода”, Ненаде Шапоње

Једанаеста песничка збирка Ненада Шапоње, "Срећна вода", изашла је само годину дана након претходне, Психологија гравитације (обе објављене у престижној едицији „Тајанствена тачка“ новосадског Прометеја), те би се читалиште с правом могло запитати да ли је реч о својеврсном наставку прошлогодишњег песничког путовања. Чини се да елемената за такво становиште има када се узме у обзир метафизички и љубавни дискурс који песник наставља, инсистирање на графичкој поезији (распоред стихова у песми, различити фонтови стихова), лексичка сведеност, те низ парадокса у функцији стилских средстава. Но, оно што Шапоњину нову лирику чини јединственом јесте снажније „претресање“ есенцијалних елемената из природе, у првом реду воде, чије семантичко обиље оставља низ могућности за тумачење. Била она суза, капљица или море, подземна или она чији ток пратимо оком, вода је мера свих ствари. 
Ако бисмо се лаковерно упустили у оно што се природно, или пак, прволопташко намеће – егзистенцијалистичко тумачење – повезали бисмо воду са мотивима о пролазношћу живота или са „континуираним рађањем“ (термин Г. Башлара).  Али, тим током не бисмо отпливали далеко или се наше критичарско тумачење не би завршило у „срећним водама“, а наше би се критичарске душе могле утопити. Неосимболистичко-неоромантичарски талас на којем Шапоња једри (ово је само овлашна дефиниција његове поетике) пун је мистичних сусрета, унутрaшњих бура и изненадних преврата који, модернистички, урушавају идеју о кохерентности лирског текста. Парадокси којима је склон остављају нас запитанима и зачуђенима, а често из корена мењају наш доживљај песме: „Како у свету кога нема/ отворити свет кога има?“//, пита се лирско биће у песми О, јави се: потврди ми да постојим. 

Да ли се динамика треба тражити у сфери доживљеног/доживљајног или у простору који корелира са стварношћу, али у исти мах није њен део? Да ли се душа, тај загонетни орган тежак 21 грам, може тумачити као физичка категорија? Управља ли она нашим животима и представља ли синоним егзистенције? И шире посматрано, љубави? Сусретима који се одвијају онда када јој се разум потчини? Све су то питања која проницљива, а опет, наоружана филозофским референцама и чини се (с обзиром на Шапоњину едукацију), медицинским знањем, провоцира збирка Срећна вода. 
Да ли се душа, попут Нарциса, огледа у води и шта види? Сада се примичемо једном од могућних исходишта за тумачење Срећне воде – самоспознаји. Песник пише: „Знао тад нисам/ да опрезност/ мера је губитка/“ (Паучина као тканина непромочива: како примам дарове Данајаца). Огледање у води чин је храбрости, оно је одсуство калкулације. Но, оно што Нарцис (жели да) види јесте сопствена лепота, складност телесне појавности. Душа о којој пева Ненад Шапоња жели да се, ношена струјом срећне воде, види у својој пуноћи, спремности да даје и прима, да посматра, жели, диви се животу, коначно: да успостави склад са другом душом, коју не именује, али којој се, будући да је низ песама испевано у форми посланице, лирско биће обраћа: „А тебе да нема,/ ни једне од речи не би било,/ да их не видим,/ ни чуо их не бих.“// (Изгубљена нит ретко се налази: чак и када је видимо). 
Топла, непосредна, а опет срећног споја љубавне и рефлексивне тематике, Шапоњина поезија књигом Срећна вода изнова потврђује своју јединственост на српској поетској сцени, дајући јој или, можда прецизније, враћајући је ка бити лирскога: оним мотивима којима је обиловала и поезија његовог имењака, Ненада Митрова, век раније. Два песника вежу дубине као место сусрета сродних душа, али док Митров у својим најбољим песмама инсистира на дисхармоничности између појавног/позитивног и унутрашњег, Шапоњин љубавни дискурс бира тренутак „када се тела отварају за душу“ призивајући на тај начин склад у који његово лирско ја неизмерно верује. Тај склад одвија се у хучању воде, одолева временским ограничењима и препознаје субјективизам не само као начин певања него и као поступак посматрања себе и другога. Спој знања и интуитивности, поред свега осталог, горе наведеног, даје збирци Срећна вода ону вредност која ће, верујем, њене читаоце, навести да јој се изнова и изнова враћају. 

Драгана В. Тодоресков