KNJIŽEVNA KRITIKA Za­pis sreć­ne plo­vid­be: Metež Perice Markova

Mo­to zbir­ke na sa­mom po­čet­ku po­sta­vlja uz­ne­mi­ru­ju­će pi­ta­nje iz sti­ha Vas­ka Po­pe: „Je li ovo naš svet ili ni­je”. Po­e­zi­ja Pe­ri­ce Mar­ko­va ne po­ti­če, da­kle, iz per­spek­ti­ve ono­ga ko­ji pre­i­spi­tu­je go­sto­lju­bi­vost sve­ta ili na­šu udob­nost u nje­mu, već či­ta­vu ide­ju pri­pad­no­sti sve­tu ko­ji je mo­žda tuđ. Dvoj­stvo „je­ste” ili „ni­je” osta­je neo­d­go­net­nu­to i pre­no­si se u pe­snič­ki re­per­to­ar Pe­ri­ce Mar­ko­va, gde su po­la­ri­te­ti če­sti i po­sta­vlje­ni je­dan kraj dru­gog, kao po­ziv na uce­lo­vlje­nje kroz pri­hva­ta­nje am­bi­va­lent­no­sti sve­ta. Ovo po­ne­ka­da do­vo­di do uti­ska re­pe­ti­tiv­no­sti, ali isto­vre­me­no umi­ru­je na­pe­tost ko­ju su­prot­no­sti obič­no iza­zi­va­ju – sve se na kra­ju iz­jed­na­ča­va i svo­di na isto: „I reč i go­vor / I mr­žnja i lju­bav / I go­vor mr­žnja / I reč lju­bav / I mir = rat / I rat = mir”. Iako to ume da po­jed­no­sta­vi i ba­na­li­zu­je iz­raz, ujed­no i pro­či­šća­va od po­tre­be da se je­zič­ka al­he­mi­ja ostva­ru­je u ja­zu ili pro­va­li­ji iz­me­đu opreč­nih prin­ci­pa ko­ji či­ne svet. Ta­ko se Mar­kov pre­o­bra­ža­va iz pe­sni­ka ko­ji tre­ba da sa­gle­da ili pre­mo­sti pro­va­li­ju u ono­ga ko­ji se sam na­la­zi u njoj, kao u gro­tlu, mo­ru ili re­ci. Tri ci­klu­sa u zbir­ci – „U gro­tlu”, „Dnev­nik jed­nog bro­da” i „Ne­ke ri­be” – u pot­pu­no­sti od­ra­ža­va­ju ova­kvu kon­cep­ci­ju.

Uvod­ni ci­klus, ko­ji se sa­sto­ji sa­mo od jed­ne pe­sme, „Ne bri­ni”: „Tu sam / Gde je / Du­ša / Gde je / I njen ži­vot”, slu­ži kao ori­jen­tir u sve­tu ko­ji mo­žda ni­je naš, ali u ko­jem se ipak mo­že na­ći svo­je me­sto. Pra­te­ći svo­ju du­šu, lir­ski su­bjekt pr­vo otva­ra gro­tlo: „Zna­ti­želj­no / Raz­o­ča­ra­no // Otva­ram vra­ta / Otva­ram pro­zo­re i svet // Da se pro­ve­trim / Da se pro­ve­tri­mo”. Ova­kav tip pe­sme pred­sta­vlja spoj po­e­ti­ka No­vi­ce Ta­di­ća i Mom­či­la Na­sta­si­je­vi­ća, vi­dljiv u sve­de­nom, zbi­je­nom iz­ra­zu, po­ne­kad de­mon­skog in­ten­zi­te­ta. Kom­pa­ra­tiv­ni po­ten­ci­jal Na­sta­si­je­vi­će­ve i Ta­di­će­ve li­ri­ke u sa­vre­me­noj kri­ti­ci če­sto se is­cr­plju­je u to­me što se sva­ki zgu­snut iz­raz po­sma­tra kao na­sta­si­je­vi­ćev­ski, a đa­vo­lji mo­tiv kao ta­di­ćev­ski. Ov­de to, me­đu­tim, ni­je slu­čaj, jer Mar­kov svo­jom po­e­zi­jom i otva­ra i za­tva­ra gro­tlo, spa­sa­va­ju­ći lir­skog ju­na­ka iz ni­šta­vi­la, a reč iz sve­op­šteg me­te­ža. Ako je Ta­di­će­va po­e­zi­ja, pre­ma re­či­ma Jo­va­na De­li­ća, „is­ci­je­đe­na iz mra­ka kra­ja ve­ka i na­še no­vi­je isto­ri­je i pat­nje”, on­da po­e­zi­ja Pe­ri­ce Mar­ko­va pred­sta­vlja pri­ku­plja­nje po­sled­njih ka­pi u po­e­zi­ju ko­ja ne opi­ja, ali mo­že da uto­li žeđ za ute­hom i le­po­tom. Pe­sma „Is­trg­nu­ta stra­ni­ca” iz ci­klu­sa „Dnev­nik jed­nog bro­da”, i jed­na od naj­u­spe­li­jih u knji­zi, da­je upra­vo ono što je is­trg­nu­to iz isto­ri­ja i dnev­ni­ka, a to je „za­pis sreć­ne plo­vid­be”: „mo­li­tve uz bu­ru / u sr­cu mor­na­ra // svet oko ti­ši­ne / i sa­mo jed­nu ute­hu / zbog ko­je se plo­vi­lo”. Pe­sma „Plo­vi­lo u me­te­žu” pred­sta­vlja iz­vr­snu mi­ni­ja­tu­ru ko­ja osli­ka­va ka­ko se raz­je­di­nje­nost i ne­sa­gla­snost sve­ta uta­pa­ju jed­na u dru­gu, po­put plo­vi­la u mo­ru ili gla­so­va u me­te­žu: „Mu­ški ki­to­vi / Žen­ske oba­le // Do­bri pli­va­či / Lo­še mo­re”.

U ci­klu­su „Ne­ke ri­be” pre­ta­pa­nje po­sta­je još gu­šće i in­ten­ziv­ni­je, ali se ko­nač­no na­zi­re mo­guć­nost uce­lo­vlje­nja kroz kon­kre­ti­zo­va­nu vi­zi­ju ulo­va. Ovaj ci­klus je i vr­hu­nac zbir­ke, gde ni­jed­na pe­sma ni­je sla­ba, a sva­ka po­et­ska ide­ja, po­put ri­be u eko­si­ste­mu, na­la­zi ori­gi­na­lan iz­raz u po­e­tič­kom si­ste­mu Pe­ri­ce Mar­ko­va. For­mal­ni eks­pe­ri­men­ti od­vi­ja­ju se na ni­vou sup­til­ne igre, či­ja je draž u ne­na­me­tlji­vo­sti i ne­pre­ten­ci­o­zno­sti iz­ra­za: „Ti si slat­ka / stvar­no slat­ka / vr­lo slat­ka // ja­ko slat­ka / i naj­sla­đa / od svih ri­ba / ko­je znam // i to je / me­ni do­volj­no” („Ba­bu­ška”). Ose­ćaj da je ne­ka ri­ba do­volj­na ona­kva ka­kva je­ste – bi­la to štu­ka, ša­ran ili som – i po­red pret­nji od an­ti­ri­be ili ne­u­hva­tlji­vo­sti ret­ke ri­be, do­no­si ute­hu „zbog ko­je se plo­vi­lo” i zbog ko­je se za­vi­ri­lo u gro­tlo sve­ta. Za­tva­ra­nje unu­tra­šnjeg gro­tla od­vi­ja se na ma­nje dra­ma­tič­nom, ali du­bljem i traj­ni­jem ni­vou: „ja mo­gu u mulj / mulj / ne mo­že u me­ne”. Na taj na­čin, in­te­gri­tet lir­skog ju­na­ka osta­je neo­zle­đen i oči­šćen od „slu­za­ve pro­ždr­lji­vo­sti” ri­ba i lju­di, a pe­sma, upr­kos sve­pri­sut­nom me­te­žu, osta­je za­pis o jed­noj sreć­noj plo­vid­bi.

Sa­nja Pe­rić