KNJIŽEVNA KRITIKA Nepoznati spavač „Kotao”, Jovice Aćina

Šta je vrednost ovog romana ako to nije osoben tip Aćinovog književnog pisma i njegova strategija kojom nas uverava da se romansijerski učinak nimalo ne poništava naizgled tričavim detaljima, beznačajnim događajima koji sve vreme narastaju  da postaju ono najbitnije u romanu - fabulom u kojoj i nevažno postaje važno; uz stalno prisustvo nečeg neuhvatljivog i uznemirujućeg.  Otud je svaki tekst autentičnog književnog tragača  pravo književno osveženje. Ostaje nam samo da se, čitajući i ovaj roman, uverimo u očiglednu  piščevu osobenost. 
I još nešto moramo istaći: ako neko od naših pisaca iskreno misli da je ono što nikada ne može napisati važnije od svega što je do sada napisao, to jeste Aćin! Otuda njegovo Beskrajno traganje književnim svetom. Aćin tačno zna kakve junake želi i kojima dobrovoljno ustupa precizno određen prostor priče koja jeste pripovedačka raskoš. Likovi uživaju u Aćinovoj „režiji“ i tako nastaje nezaboravna književna „žurka“ pisca i njegovih junaka sa jedne strane, čitalaca s druge. Svi pisci, pa i naši, stvaraju svoje čitaoce. Recimo hrabro, Aćin je jedan od najuspešnijih u tom nimalo lakom zadatku. Jer, uloga takvih pisaca je da čitaoci, prihvate piščevu istinu sa bezrezervnim zadovoljstvom. 

Glavni junak Gambero Rosi, koji je kao student bio očaran Ničeom,  posvetio se istraživanju njegovog boravka na Siciliji koji je pun zagonetki; junakinja Aleksandra sakupljala je podatke o Servantesu... Život ih spaja na neverovatan način. Gambero , sa porodicom, dolazi i živi u Srbiji? Ali, pre toga zatiče nas Aćinova stvaralačka snaga izbora i neizbežan doživljaj sopstvenog književnog sveta sa poznatim ličnostima, filozofima, piscima... U ovom slučaju, u priči  se posebno udomio Niče. A te Aćinove „zamke“ izazivaju i logičnu radoznalost i pitanje čitalaca: da li je to pisac izmislio ili je sve tako bilo? Posebno se to odnosi  na poglavlja posvećena Ničeovom boravku u Mesini.  Gambero pre puta u Mesinu budi se sa osećajem da je u njemu tokom spavanja bio nepoznati spavač. U Mesini, već izgubljene nade, susreće Aleksandru, upoznajemo se sa junacima Kurtom Frankoboneom, profesorom koji je takođe bio posvećen Ničeovom životu, pričom o patuljastoj Melaniji koja je služeći Ničea dobila srebrnjak i od koga se nije odvajala do kraja života, uvezala ga je u đerdan; da je ostao njen portret koji je naslikao Paul Kle. Shvatamo da je JUG zemaljsko rajsko čudo; nižu se divni misli profesora i Gambera, neobična razmišljanja o razlici velikih i malih knjižara. Saznajemo šta je to Božanska lakoća, ali i to da je Niče savršeno znao kako se žalost pretvara u komediju. Pak, Kurt Frankobone reći će da se ne treba plašiti, da slobodno može da se zaviri u Srednji vek, da nije mračan. Zanimljivo.  Gambero tumači Ničeove Idile iz Mesine, osam pesama: nižu se divne misli Mrtvi su istorija, čak čitamo i o specijalitetu kanibala (grozno) preuzetom iz knjige kupljene od uličnog prodavca. Tu je i mišljenje profesora da je Gete jedini Nemac kome Niče priznaje ideal savršenstva. A tek storija o Ničeovoj mašini za pisanje i čuvenom njegovom kišobranu? Jedrenjaku Sveti januar, gusarskom dnevniku! Lu Salome, pametna devojka. Nećemo o njoj.  Ni o tajanstvenom noćnom posetiocu. Naravno, u romanu je puno istorijskih ličnosti, priče-crtice o grčkim filozofima. A šta je sa budućnošću i večitim povratkom istog? – to pitanje kao da lebdi sve vreme nad rukopisom.  Uostalom, dosta je priče o zagonetnom Ničeovom boravku na Siciliji. Niče je neprestano išao ka SVETLOSTI, nadamo se da je konačno u njoj i da je tamo negde napokon spoznao razlog svog postojanja u ovozemaljskom svetu kao nevolji i cirkuskoj predstavi. VELIKA TAČKA, jer: Takve su sve poslednje i nenapisane priče, bez reči i bez rešenja.

Zašto ovakav neobičan  poduži uvod. Jer je dokaz savršene književne piščeve maske zato što roman zapravo slavi život i ljubav a prerasta u pravi psihotriler. Ljubav istraživača Gambera i Aleksandre (u Srbiji Gambero menja ime, zove se Pavle, zadržava Aleksansrino prezime), stvaranje porodice, kćer i dva sina, beg sa Sicilije zbog krvne osvete, pokušavaju biznisa u Beogradu, rastavljaju se, Pavle bira lepote istočne Srbije, živi sam u Negotinu, bavi se vinogradarstvom, poseduje vinariju, želja mu je da ga sahrane u vinogradu. Zaplet oko njihovog razdvajanja, krvne osvete, prljavih igara na Siciliji, zbog čega ovaj Pavlov testamentarni rukopis, o otmici, ubistvu i neverovatnom šokantnom obrtu, ostavljamo čitaocima kao pravo piščevo iznenađenje. Psihotriler  kao vrhunac Aćinovog pisanja. I neverovatan rasplet. Da li se prava istina nepovratno gubi kao sve pred vulkanskom lavom? Ko je izmišljen, ko stvaran, šta je istina a šta nije? Možemo reći - rukopis jednak matematici! Malo li je? I na kraju, pitanja. Ima li Aćin nepoznate spavače u sebi? Još bitnije: imamo li ih i mi?  

Milan R. Simić