KNJIŽEVNA KRITIKA Najviši dometi srpske poeme „Nenadmašne poeme: antologija poema srpske poezije”, Simona Grabovca 

Antologijski izbori predstavljaju uvek potvrdu sazrele svesti o jednoj duhovnoj pojavi koju je, u skladu sa kulturnim i istorijskim potrebama sredine, moguće promišljati na jednoj višoj, sintetičkoj ravni. Jedinstveni poduhvat Simona Grabovca nije samo „zlatni presek” umetničke reči, već i podstrek za reintepretaciju trenutne poetske stvarnosti, ali i slutnje novih stvaralačkih perspektiva. Nakon Antologije srpskih poema za decu Slobodana Ž. Markovića 1996, i Zlatnih stihova: antologija poema o ljubavi Pere Zupca 1998. godine, ovo je prva antologija sa fokusom na jednu od najosetljivijih vrsta u književnosti. O njenoj žanrovskoj nerazgraničenosti i terminološkoj nedoslednosti piše i Grabovac u svojim Uvodnim napomenama, gde se koncizno razmatraju problemi ucelovljenja antologije. Obuhvativši trideset i jednog pesnika sa pedeset i jednom pesmom, o kojima su date dragocene Biobibliografske beleške i Završna napomena na kraju knjige, priređivač je, zahvaljujući istančanom pesničkom nervu i preciznoj metodološkoj artikulaciji, sastavio izbor koji opravdavu svoju naslovnu odrednicu.  

Knjiga se otvara jednom od najpoznatijih pesama srpske književnosti, „Santa Maria della Salute” Laze Kostića, a završava poemom „Horoskop” Raše Livade. Hronološki princip razvrstavanja autora u antologijama često nije u razvojnoj funkciji, sa potencijalnim zanemarivanjem promena i receptivne dimenzije. Budući da se poemsko stvaralaštvo srpske poezije sagledava u periodu nešto dužem od sto godina, tradicionalni pristup pokazao se kao najbolji, mada je Grabovac naznačio zanimljive mogućnosti za buduća oblikovanja sličnih antologija. Naime, sa osnovom u pojedinim velikim poemama, poput Bojićeve Plave grobnice, mogla bi se sastaviti mreža nekoliko povezanih poema, uz fine pesničke dosluhe i odzive. I bez izdvajanja pojedinih tematsko-motivskih čvorišta, jasno se ističu ljubavne i rodoljubive poeme, pri čemu je i pesništvo seksualnosti konačno dobilo zasluženi prostor. Sam izbor pesnika, međutim, ne donosi velika iznenađenja, u skladu s naslovom i najvišim estetskim dometima ovog dela pesničkog stvaralaštva. 

Laza Kostić, Vojislav Ilić, Milan Rakić, Dis, Rastko Petrović i Milan Dedinac zastupljeni su svaki sa po dve poeme, dok su Šantić, Bojić, Dušan Matić, Desanka Maksimović i Moni de Buli prisutni sa jednom pesmom. Ovom, uslovno rečeno, prvom delu antologije, pripadaju Crnjanski i Davičo sa svoje tri čuvene poeme, nakon čega slede Skender Kulenović i Branko Ćopić sa po jednim ostvarenjem. Najveća promena u tonu oseća se nakon poema Vaska Pope i Miodraga Pavlovića. Prijatnu novinu predstavljaju poeme „Tempo sekondo” Duška Trifunovića i „Volele su me dve sestre, skupa” Milana Milišića, koje nisu toliko poznate široj kulturnoj javnosti i prizivaju nova čitanja i tumačenja njihovog pesništva. Stevan Raičković poznatiji je po drugim svojim ostvarenjima nego po poemi „Razgovor s ilovačom”, što doprinosi jednom drugačijem sagledavanju odnosa različitih umetnosti u njegovoj poeziji. Po jedna poema Ivana V. Lalića, Mike Antića, Ljubomira Simovića, Brane Petrovića, Pere Zupca, ali i skrajnutih pesnika Milana Komnenića i Vojislava V. Jovanovića, našla je mesto u ovom izboru, dok su Branko Miljković i Milosav Tešić zastupljeni sa po dve pesme. Najviše prostora dobio je Matija Bećković sa pet poema. Time je na izvestan način njihova prisutnost i popularnost u našoj svakodnevnoj kulturi sagledana kroz prizmu relevantnog i kritički vrednovanog poemskog stvaralaštva.  

Tri poeme Raše Livade zaokružuju antologijski izbor Simona Grabovca. Inventivnost na planu metaforike, izbora tema i konstituisanja lirskog subjekta pokazuju na koji način se poema menjala i razvijala od romantizma. Odluka priređivača da se sve poeme predstave u celosti, a ne delimično, kako je neretko slučaj u sličnim izborima, daje potpuniju sliku ove književne vrste i oživljava delove istrgnute iz konteksta. Čak i novija proučavanja poema u nastavnim programima pokazuju da se interpretacija kroz odlomak čini metodički nepodesnom. Ucelovljenje antologije uvek je hrabar i rizičan poduhvat, ali je Grabovac pokazao da je dorastao takvom izazovu, otvorivši put budućim antologičarima novijeg poemskog stvaralaštva.  

Sanja Perić