KNJIŽEVNA KRITIKA „Kratki rezovi”, Nataše Smirnov

Poslednjih godina u našoj književnosti, kao i u našem javnom prostoru uopšte, sve je više zastupljena tema mentalnog zdravlja. Bez komplikovanih literarnih konstrukcija, otvoreno i jasno, junaci i junakinje romana, priča, pa i pesama, progovaraju o svojoj anksioznosti i depresiji, odlascima kod psihoterapeuta, i poremećajima ličnosti. Iako ovakva problematika u nešto drugačijem ruhu zaokuplja pisce od postanka književnosti, te sama po sebi ne predstavlja novinu, transparentnost koja je prati upućuje na potrebu da se ode korak dalje od zaokupljenosti mračnim u čovekovoj psihi, u pravcu njenog negovanja i izlečenja. Prvenac Nataše Smirnov zadire u posebno osetljivu tematiku tinejdžerskog samopovređivanja, depresije i suicida, ali iz dodatno usložnjene perspektive jedne majke, koja se i sama bori sa traumama iz prošlosti.

Raslojavanje romana na autofikcijsku pripovest pratimo od početka dela. Autorka ne održava privid ili obličje junakinje, dajući autentične misli, doživljaje i iskustva samohrane majke u suočavanju sa ćerkinom depresijom. Takva vrsta ogoljenosti i povremenih upliva autorskog ja u svom sirovom vidu, na primer, razmišljanjima o stanju našeg zdravstva tokom pandemije, utiče na niže književne domete dela, uprkos dobrom stilu, vešto napisanim dijalozima, i dinamičnoj izmeni narativnih sekvenci. U isto vreme, neskrivena realna podloga priče daje utisak njene potpune uronjenosti u život, pa je čitamo kao izuzetno potresnu, ali i toplu, neusiljenu pripovest o likovima sa kojima se lako možemo identifikovati, jer nisu opterećeni literarnim mistifikacijama. Čitaocu neprestano izmiče znanje o tome kako se petnaestogodišnja Nađa zaista oseća i šta misli, jer sve što saznaje o njoj posmatra kroz prizmu nesigurnih impresija majke i izveštaja lekara. Krhki privid boljeg uvida u nečije psihičko stanje rezultovao bi možda slabašnim uverenjem da sada bolje razumemo zašto se neko oseća depresivno ili zašto razmišlja o samoubistvu. Autorka se ne odlučuje za takav površan pristup. Umesto toga, ona daje uverljivi prikaz načina na koji bolest pojedinca utiče na porodicu i širu zajednicu, pišući o onome što zaista razume i zna: o sopstvenoj nemoći, zbunjenosti i očaju.

Lajtmotivska misao dela kako „nismo svi od istog materijalaˮ bila bi banalna da ne ide uporedo uz pažljivo opipavanje onoga od čega su sačinjena sećanja na najranija iskustva i odnosi sa drugim ljudima. Oštro i pronicljivo kuckanje u materijal svojih uspomena ne prelazi, međutim, u opsesivnu samoanalizu, jer Nađa i njena borba ostaju u fokusu dela, sa tananim ispisivanjem načina na koji Đorđe, njen brat, tu borbu vidi i doživljava. Realna mogućnost da autorka ustukne pred osetljivošću problema i ostane u okviru sigurnog i očekivanog kada su teme mentalnog zdravlja u pitanju, izbegnuta je hrabrim suočavanjem sa neprijatnim, ali važnim pitanjima. U kom trenutku bolest postaje zaklon od života? Je li depresivna osoba prepuštena sebi, ili nedoslednostima sistema? Šta se, zapravo, dešava na odeljenju za dečiju i adolescentsku psihijatriju? Svesno neuzmicanje pred stvarnim nedoumicama problematike, koja kod nas po mnogo čemu i danas predstavlja tabu, uvećava značaj Kratkih rezova.

Veština da se o teškim i kompleksnim problemima piše pitko i jednostavno nepravedno je potcenjena. Nataša Smirnov bez patetike beleži neravnomerno kretanje krivulje besa i tuge u suočavanju sa depresijom bliske osobe, dodirujući pritom niz važnih tema: iskrivljena percepcija svog tela, zlostavljanje u partnerskom odnosu, razvod. Smislom za humor i lucidnim sagledavanjem sebe i sveta oko sebe, autorka je prevazišla potencijalno ograničenje na jednolični, mračni prikaz tinejdžerskog suicida, načinivši uspešan prodor na našu književnu scenu.

Sanja Perić