FILMSKA KRITIKA: "ZA DANAS TOLIKO" Život veseli i tužni, svakodnevni

Da je film život iz kojeg su izbačeni svi dosadni delovi, kako ga je definisao i njime se tako i bavio; treba li reći uspešno, Hičkok, i danas smatra bar dve trećine bisokopskih gledalaca. Od preostale trećine polovina, pretpostavljamo, i nije tako isključiva, dok je ostatak, procenjujemo uveliko prezasićen „zanimljivostima”. Jer, one su postale tako dosadne, potrošene, izlizane i očekivane, a i hiperprodukovane su. Srećom ima sasvim dovoljno i onih koji se u svojim filmovima bave baš onim dosadnim delovima, znajući kako da ih učine životnim i zanimljivim. A ako se u obzir uzme da su i pojmovi zanimljivog i dosadnog u velikoj meri u samom oku posmatrača iliti uobličeni su spram ukusa, senzibiliteta, obrazovanja, intelektualnog i emotivnog kapaciteta gladaoca, otisnuvši se u filmsku galaksiju, svako mora da traži šta mu je milo, bilo da je stvaralac tih izmišljenih svetova ili samo njihov uživalac. Drugim rečima, na kraju ide se svom stadu, mada, ponekada nije loše baciti pogled i preko ograde.

Tamo, recimo, može da se zapazi, vredna pažnje sposobnost Marka Đorđevića da još u svom debitantskom dugometražnom ostvarenju „Moj jutarnji smeh” (Gran pri „Aleksandar Saša Petrović” na Festivalu autorskog filma 2019. godine) od nečeg gotovo banalnog i dosadnog načini nešto posebno, zanimljivo i vredno, krećući se putem kojim se ređe ide. Mada je dobacio samo do kultnog statusa, što znači ne i do najšire publike, to je film koji se gledaocima, bez zadrške, a s razlogom, uvukao pod kožu da tu dugo ostane i prija do sledećeg Đorđevićevog kinematografskog malog/velikog poduhvata. I on je stigao: „Za danas toliko” ovih je dana u bisokopima pošto je premijeru imao na ovogodišnjem Festu gde osvaja Nagradu glavnog žirija za „Najbolju glumicu” koja je pripala Ivani Vuković, i Nagradu „Milutin Čolić” za najbolji srpski film.

Opet je to drama /komedija ili obrnuto, i to ne u onom klasičnom žanrovski precizno ocrtanom i očekivanim sadržajem ispunjenom smislu i intenzitetu. Sve počinje kada se u porodici Šarenac prave omiljeni im kolači – čupavci. Tu su Moca (Filip Đurić) njegova mala ćerka Marta (Miona Pejković), a uskoro kući stiže i Mocina sestra Višnja (Ivana Vuković). Doći će tu kod njih, u Kragujevac, i najstariji brat Vasa (Nikola Rakočević) pa će se u sledu scena iz njihovog sasvim običnog porodičnog života i niza sitnih, katkad i neočekivanih dogodovština, naći i još neki pomoćni a važni,  isto tako dragi likovi, koje raduju male stvari...„Toliko za danas” karakteriše odsustvo čvrste priče i bilo kakve dramske progresije, čija se kulminacija zapravo odigrala negde u prošlosti i sada je prekrivena snagom samog života. Sazdan je tako da ostavlja utisak nešto ambicioznije pravljenog kućnog filma ( home movie/ video) ili porodičnog dokumentarca čijoj je stilskoj matrici prilagođena igra glumaca, čini se slobodnih da nadograđuju napisano u scenariju što je i najveća vrednost filma. Ovo drugo Đorđevićevo ostvarenje, koliko različito od prvog po nedovoljnoj fokusiranosti, toliko njemu nalik po atmosferi, raspoloženju i emotivnoj naelektrsanosti, ostavlja utisak ne u celini i ne do kraja uspelog recikliranja formule osvežavajuće opčinjavajućeg prvenca.

Sve u svemu, kao i u prethodnom filmu, produkciona skromna datost bila je pre inspiracija nego ograničenje estetike i „Toliko za danas”, koji plovi na talasu, već nekoliko godina aktuelnog novog srpskog niskobudžetnog filma, koje potpisuju autori mlađe generacije, rešeni da ne gube vreme. Njihova kreativnost se ogleda i u snalažljivosti da malim pričama daju pravi zamah smeštajući ih u ovovremeni svakodnevni ambijent gde, sem samog života, i nema nečeg baš mnogo vrednog i blistavog. U neku ruku to bi se moglo nazvati ovovekovnim srpskim neorealizmom skoncentrisanim isključivo na emocije, koji svoju prirodnu scenografiju pronalazi iza blistavih velegradskih fasada i još češće, u skoro bizarnim vizurama gradova srpske provincije.

Vladimir Crnjanski