„5. SEPTEMBAR” U BIOSKOPIMA – NOVI POGLED NA MASAKR TOKOM OLIMPIJSKIH IGARA U MINHENU 1972. Direktan prenos (ne)izvesnosti

Prvi put jednim velikim gestom dobar deo sveta priznaje napore Nemačke da prevaziđe rane koje je prouzrokovala u Drugom svetskom ratu. Nemci dokazuju svetu da su u stanju da nastave kao deo međunarodne zajednice. 

Međutim, nisu svi srećni što je to tako. Izraelske sportiste, ukupno njih 11, usred olimpijskog sela napada i uzima kao taoce gerilska jedinica palestinskih boraca poznata kao „Crni septembar”, tražeći da se oslobode stotine njima bliskih političkih zatvorenika. 

Do kraja, svi taoci, uključujući jednog nemačkog policajca, završavaju mrtvi. I sve je to, takoreći, prvi put u istoriji, prenosila jedna televizija. Američka. 

Već iz ovog sižea jasno je koliko je napet i višeslojan američki film „5. septembar” Tima Felbauma, koji je urađen uključujući originalne, dokumentarne materijale televizije Ej-Bi-Si. Moglo bi se čak reći da i danas traju posledice svega ovoga, koje su se razvile do neslućenih razmera. 

I kad je reč o izraelsko-palestinskom sukobu, i kad je reč o uticajnosti medija, odnosno politici vodećih svetskih sila, takoreći osovina oko kojih se okreće sudbina sveta, kako se to dugo nazivalo upravo u to vreme. A prošlo je više od pola veka. 

Prva u nizu ključnih scena je odluka sportskih novinara da se upuste u nešto do tada nepoznato izveštavanju. Budući da su se zatekli na licu mesta, film „5. septembar” pokazuje koliko posao novinara može da bude nepredvidiv, stresan, opasan. Najviše, koliko je on važan. Nije ni čudo što su se na njega okomile mnoge poluge moći posle toga. 

U jednoj sceni navodi se da je 900 miliona ljudi gledalo prenos događaja u olimpijskom selu u Minhenu. Nije čudo što se i scenarista našalio da je sletanje na Mesec bilo mala maca. Kada znamo šta se posle toga najviše gledalo, šala je postajala mnogo manje smešna. 

Druga bi mogla da bude odluka ekipe novinara američkog Ej-Bi-Sija kako da nazovu palestinsku gerilu. Teroristi. Posledice upotrebe tog jednoznačno negativno određenog pojma, bez ikakve kritičke misli odakle on i zašto dolazi, postale su „nova normalnost” u decenijama koje će uslediti. Time se mnogo više u svojim filmovima bavio Majkl Mur, na primer. 

Treće, u jednom trenutku ekipa urednika se pita šta ako u toku prenosa neko nekoga upuca. Odgovora nema ni danas. Snimaka ima. 

Sam film, u pogledu kinematografske umetnosti, briljantno je izveden. 

Iz potpuno indirektne pozicije američkih novinara, sportske redakcije Olimpijskih igara na kojima je briljirao njihov sunarodnik, plivač Mark Špic, osvojivši sedam zlatnih medalja i oborivši sedam svetskih rekorda, što ne promiče pažnji scenariste i reditelja, jer je Špic američki sportista jevrejskog porekla, kasnije pratimo stravu i užas u trenucima kada se izveštavanje o sportskom događaju posmatra kao prenos pokolja. 

Pri tome, nijednog trenutka gledalac ne vidi ništa što nije videla kamera Ej-Bi-Sija tog 5. septembra. Reklo bi se da bi to trebalo da umanji neizvesnost. Naprotiv. Povećava je do maksimuma. Onaj odvratno-slatki osećaj da to što se doživljava  nije film. 

Podaci kako je nespretno reagovala nemačka policija, potpuno nespremna i zatečena nečim što nije bila praksa unutar nijednog policijskog odreda do tada, činjenica da je Međunarodni olimpijski komitet pokušao da nastavi sa igrama, kao da se ništa ne događa, samo je omogućila tvorcima filma još nekoliko oštrih i pomalo neprimerenih šala na račun gubitnika i dobitnika u situaciji kao što je bila ova. 

Plasman poruke kako se pripadnici arapskih naroda osećaju u pogledu incidenta, blago rečeno je – protivrečan. 

Prevoditeljka sa nemačkog koja se pretvara u ratnog izveštača takođe je malo prenabudžena uloga. Međutim, ima šmeka, da upotrebimo baš tu nemačku reč. Leoni Beneš je igra sa dosta patosa za nove generacije koje ne uspevaju da se oslobode svog nasleđa. Pitanje je zaista kako i kada.

Legendarne američke novinare, predvođene Runom Arledžom, Piterom Dženingsom, Džimom Mekejem, pored njihovih glasova i pojava, odlično otelotvoruje glumačka ekipa filma predvođena Peterom Sarsgardom, Benom Čaplinom i Džonom Magaruom. 

Deo veličine filma svakako je pošta analognoj tehnologiji i snalažljivosti profesionalaca u jednom od najzahtevnijih poslova ikada.