PERO ZUBAC, KNJIŽEVNIK: Tragam za pesmama za sva vremena

U njegovoj bogatoj bibliografiji je, kako sam kaže, sve skupa pedeset i devet knjiga, od kojih je 16 pisano za  decu. Tome valja dodati i mnoga scenarija, libreta, a na njegove stihove komponovano je više kantata, solo pesama, oratorijuma... U Izabranim delima Prva knjiga „Mostarske kiše i neka druga zemlja” u direktnoj je vezi sa čuvenim izborom iz Zupčeve poezije, koji je početkom osamdesetih prošlog veka sastavio Miroslav Antić. U drugom tomu je ciklus „Povratak Mostaru”,  treći tvore „Glasovi u tišini”, četvrti „Pisma D. T. na nebesku adresu” i „Portreti Pera Zubca”, koji otkrivaju na desetine crteža i karikatura na kojima su „pesnika čitali” naši poznati umetnici. Završnu knjigu zaokružuju dve zbirke pesama – „Klupko života”, te „Sestra moja samoća”, u kojoj je „poezija za one koji znaju da čuju tišinu”...

 U Izabranim delima su i zbirke koje su se pojavile poslednjih godina, ali ne u Novom Sadu ili Beogradu već Sarajevu i Podgorici. „Ne isplati se truda a  šta će mi sve to”, rekli ste u jednom intervjuu, govoreći o potrazi za izdavačem koji će Vam objaviti rukopis...

– Ne sećam se šta su me pitali pa sam tako odgovorio. Nisam nikada slao knjige izdavačima  a da se neko od njih  prethodno nije zainteresovao da li imam novu knjigu. Moji izdavači „ u inostranstvu“ su tražili i dobili  moje neobjavljene knjige pesama. U Sarajevu  „Art Rabic“ je objavio Izabrana dela Pera Zubca u pet knjiga a „Unireks“ u Podgorici novu knjigu u „Zlatnoj ediciji“ sa Matijom Bećkovićem, Goranom Babićem i još nekim mi dragim prijateljima. Isti princip kao i kod nas, uglavnom: dobiješ paket knjiga, ugoste te, naprave promocije, nikakva bitna razlika. A kada me predstavljaju, uvek kažu jugoslovenski i srpski pesnik. Stoga je meni sasvim normalno da objavljujem tamo gde me žele videti. Tamo sam ja, kao i ovde, zastupljen u lektiri za osnovce i srednjo školce i to me posebno raduje.

 Vaš sin Miloš je u predgovoru prve knjige Izabranih dela napisao: „Antić i Zubac bili su popularni,  to u onim razmerama koje jedan pesnik u današnjoj percepciji kulturnih vrednosti nikada neće moći da iskusi”... I zaista,  u tim nekim vremenima pesničko slovo bilo je ne samo popularno već je imalo u težinu. Za činjenicu da više nije tako kriva su samo „moderna vremena” ili ima nešto i do samih pesnika?

– Takva su bila vremena, mitinzi poezije, takmičenja recitatora, Rale Damjanović, Vico Dardić, Branko Ličen, Drago Ćurdo, vrhunski recitatori, pa glumci, najbolji i najveći naši koji govore poeziju, Miša Janketić, Miloš Žutić, Ivan Bekjarev, Pero Kvrgić, Ivica Vidović, Fabijan Šovagović, Ljuba Tadić, Stevo Žigon, Stojan Dečermić, Josip  Pejaković, Zijah Sokolović, Ilija Slijepčević, Arpad Farago, Miodrag Petrović, Vlada Matić, Tomislav Knežević.... pa Dragica Tomas, Vlasta Knezović, Mira Banjac, Olja Vojinović, Jelena Žigon, Ivana Žigon, da ne nabrajam više, skoro svi su i moje pesme govorili. Ljudi su bili željni poezije. “Vaj, prođe mladost ko sunce nad gajem“… Nema krivice ni kod  slušalaca ni kod pesnika. Sećam se jedne večeri u sarajevskom „Templu“, Abdulah Sidran me je predstavio u prepunoj najvećoj sarajevskoj dvorani, ali mnogi nisu mogli da uđu pa im je rečeno da ćemo reprizu napraviti za sat i po vremena u Maloj Skenderiji. A mi mislili da gledamo na TV-u utakmicu Real - Crvena Zvezda. U Skenderiji, umoran već ali i srećan, tražio sam da mi osvetle publiku. Bilo je pola muškaraca, pola žena. Rekao sam im: „Muškarci, sram vas bilo, što ne gledate fudbal“. Opšti smeh i aplauz. Nikad više- Never mor. Mika Antić je svuda bio vrlo omiljen. A  Matiji, Arsenu i meni su pomogle poeme Vera Pavladoljska, Ne daj se Ines, i Mostarske kiše.

Dok smo mi kao tinejdžeri recitovali devojkama koje smo želeli da zadivimo Rakićevu „Iskrenu pesmu”, „Mostarske kiše” i „Ne daj se, Ines”, ili Mikinu „Besmrtnu pesmu”, priznajem da mi je teško da zamislim današnje mladiće kako govore stihove dok njihova dragana prebira po Instagramu na mobilnom telefonu. 

– Nisam siguran da je baš tako. Moj Miloš i ja smo za godinu i nešto dana u Srbiji i Bosni i Hercegovini -  i u Srpskoj i Federaciji - imali petnaestak muzičko-pesničkih večeri. Svugde je bilo dosta mladih, i devojaka i mladića, i puno onih koji su sve vreme u tišini odstojali jer nije bilo dovoljno stolica. Sada samo na telefonima razmenjuju poetske poruke .

Za Vaš književni dvorac slovi da je utemeljen na „stražilovskoj liniji pevanja”. Može li se, kada se sudi o trendovima u srpskoj poeziji poslednjih decenija, govoriti o tome da smo „mnogo više izgubili napuštajući sebe nego što smo dobili odevajući se u tuđe odežde”?

– Moglo bi se reći da je ono prvo tačno. Ali ne bih  se saglasio sa tezom o odevanju u tuđe odežde, jer u mom pesničkom traganju za rečju koja svetli, nisu mi bili tuđi ni Blok, ni Jesenjin, ni Majakovski, ni Rilke, ni Trakl,ni Galčinjski, ni Paveze, ni Radnoti, ni Stanesku, ni Elitis, ni Tagora, ni Lao Ce, ni Dilen Tomas, ni Eliot, ni Vordsvort, ni Rembo, ni Valeri, ni Džubran ni Pesoa, ni Lorka, ni Neruda, ni Marina Cvetajeva, ni Silvija Plat, ni Gabrijela Mistral, ni Emili Dikinson…

 

 Dobar deo književnih kritičara saglasan je u sudu da je poezija bolji deo aktuelne srpske književnosti. No, s druge strane,  stiče se utisak da danas pesnici ipak više pišu samo za sebe i po kojeg sabrata po peru?

– Neko je rekao da svaka knjiga nađe svoga kupca u vremenu. Treba imati snage i animirati ljubitelje poezije. Udruželje književnika Srbije je početkom godine imalo četiri nezaboravne večeri u Francuskoj 7, pod naslovom  „Zapisano u večnosti”, gde je predstavilo svoje članove, domaćin Miloš Janković je rekao – bardove: Matiju Bećkovića, Ljubivoja Ršumovića, Dušana Kovačevića i mene. Ja u ovim godinama tragam za pesmama za sva vremena, koja će nadtrajati svoje autore, a ima ih, nije da nema. Neki dan sam takvu pesmu našao kod dragog mi pesnika i prijatelja Igora Mirovića, ima je u novoj njegovoj knjizi „ U lavirintu“. To je pesma, velika pesma: „Ništa se ne može promeniti.“

 Teško je, gotovo nemoguće, danas pročitati negativnu kritiku neke pesme, zbirke, poetskog izbora, antologije... U vreme kada ste Vi književno stasavali, kritičari se nisu libili da pohvalama suprotstave i određene uočene „nedostatnosti”, kako je to, recimo, učinio Vojislav Sekelj pišući o knjizi „Mostarske kiše i neko drugo more”. Koliko su - ako su, važni takvi „spoljni” korektivni faktori, makar kroz prijateljsku razmenu mišljenja, raspravu..?

– U mom petoknjižju pesničkom, koje je objavio novosadski „ Stilos“ 2003. godine, sabrao sam skoro sve sačuvano napisano o mojim pesmama, i pohvalno i „negativno“. O Vojislavu Sekelju sam pisao u „Subotičkim novinama“, družili smo se, i sam je bio iznenađen kad sam mu poklonio knjigu gde je i njegov esej iz „Polja“. Jednom mi je rekao i ko ga posavetovao da me malo rebne. Kako nema mnogo ni pohvalnih a temeljnih, tako nema mnogo ni onih u kojima me kude tekstova o meni. Neko je negde napisao da sam ja , na žalost, nepročitan pesnik. U svom eseju o mojoj poeziji „Razgovori sa samoćom“, koji mi je poslala iz Londona na Antićev rođendan, nimalo slučajno, 14. marta 2022, Vesna Goldsvorti je napisala : Ima po meni stihova, nevesinjskih, novosadskih i koločepskih, koji su bolji od mostarskih ili njima ravni, ali ostaviću to sudu pokoljenja.

Miroslav Stajić